Novinski naslovi nas svaki dan upoznaju sa sve novijim i sve neverovatnijim glupostima koje proizilaze iz našeg zakonodavstva. Nekoliko novijih primera me je naročito razbesnelo. Zamišljam tako nekog masnog i podgojenog pencil pushera u nekog memljivoj vladinoj kancelariji kako blaženo nepovezan sa stvarnošcu sastavlja ove zakone i pravilnike.

Prvi potpredsednik vlade R.Srbije je pokušao da nam objasni zašto toliko spominje Vebera.  Interesantno je da veoma mali broj ljudi u mom okruženju išta zna o Maksu Veberu. Evo jednog interesantnog prevoda koji bi mogao biti putokaz u razumevanju ovog velikog sociologa. Možda posle toga  shvatimo i prvog potpredsednika. Moje lično mišljenje je da prvi potpredsednik pokušava da zaliči na Đinđića. Neka počne da liči na sebe, možda će Srbija imati više koristi nego da nevešto imitira nekoga ko je shvaćen tek posle svoje smrti.

U nedavno objavljenom članku, Prema rezultatima studije, Bittorrent korisnici su detaljno nadgledani, navodi se da je slučajeva nadgledanja sajtova za deljenje fajlova bilo

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu!

Urbanistički plan za novo naselje u Novom Sadu beše tema u CEP-u 1985 godine, vođa je bio arhitekta Braca Gaković pa je da bi to sve bilo kako treba doveo i rašljara iz Zagreba da stavi kuće gde je zdravo tlo. Urađeno je nekoliko uvodnih istraživanja sa ciljem da se  postave predhodna pitanja i predlože mogući odgovori o građenju grada. Učestvovao sam u tom poduhvatu, napravio za tu priliku radne beleške pitajući se kako napraviti grad, i prezentiraću ih bez ispravki, onako kako su pisane te daleke 1985 godine.

... ne stidim se baš mnogo od toga kakvi smo i onda za grad treba pre svega entuzijazam i optimizam da se više ne žalimo na ono što smo do sada napravili ajde malo da ostavimo na miru taj Novi Beograd i da energiju koristimo za kreiranje novog možda neće ništa da ispadne ali ako se ne pokuša onda neće ni da bude i mora da ima nade jer ako toga nije onda idemo odmah u majčinu i šta će nam grad i mora inicijativa za to da dođe do arhitekata jer su oduvek to radili i bili odgovorni i piramide su pravili a sada samo moraju da slušaju neke bez veze ...

"If you wake up at a different time in a different place, could you wake up as a different person?"
- Narrator, Fight Club

Nekada, život napravi da vam se na javi desi nešto što vam niko ne bi verovao ni da ste sanjali.

Ima onih dana kada ti se pertle stalno odvezuju. Da l' zbog toga što su nove, da l' zbog toga što ih farmerke zezaju. Stalno te nešto tera da gledaš dole. Ne daju ti mira. Svakih malo-malo perifernim vidom shvatiš da opet nešto laprda. Digneš nogu. Vežeš pertlu. Na mrtvo. Vežeš i drugu za svaki slučaj. I tako ceo dan.

Igrom nenamernog slučaja sam namerno došao u posed ovog kompleta knjiga. U pitanju je rečnik svih znanih (i neznanih) umetnika sa celokupnim svojim repertoarom. Pored toga što sadrže biografiju umetnika, tu su i galerije gde se nalaze izložena dela umetnika kao i aukcije i cene za koliko su pojedina dela prodata. Jednom rečju sve što je vezano za umetnika. Jezik je engleski. S obzirom da sam pročitao šta me je interesovalo od ovih 20608 strana. Rešio sam da doniram ovaj komplet nekome ko će više i pametnije da ga koristi od moje malenkosti a ja da oslobodim metar prostora u ormaru za nove stanovnike.

Ušla sam u nered njene sobe u potrazi za tašnom koju koristim samo kad putujemo i znam da je ona koristila nedavno a meni bi poslužila tog vikenda... Našla sam je na podu, gomila odeće razbacana okolo bi u nekom pokušaju instalacije instalirala izvestan osećaj smisla, pretpostavljam, ali ja pokušavam da ne gledam. Tašna leži otvorena, izgleda prazna. Otvorim je da ispraznim ako je u njoj nešto zaostalo - i naiđem na paketić prezervativa.

ILI  NAPOLJE IZ ŠKOLE SA HAJDUK STANKOM, SVETIM SAVOM, NARODNIM PESMAMA I MILOLJUBOM U NARODNOJ NOŠNJI

Bio sam u Srebrenici -- upoznao divne ljude, i Bošnjake i Srbe, spavao u jezivom hotelu, bez grejanja i vode, ali mi je ostala u divnom sećanju. I sve to posle zlih vremena koja su  Srebrenicu zadesila. 

Ubeđen sam da bi većina ljudi iz Srebrenice na tekst koji će uslediti odreagovala sa zaprepašćenjem.

Gost autor: St.Jepan

Kada je na Olimpijskim igrama u Stockholmu, 1912.godine, švedski kralj Gustav V, uručivao zlatnu medalju američkom desetobojcu Jim Thorpu, izgovorio je reči koje možda najbolje oslikavaju vrednost pobede u ovoj neverovatno teškoj i zahtevnoj atletskoj disciplini:

“You, sir, are the greatest athlete.”

Bila sam VI razred osnovne škole kada mi je umrla mama. Pet meseci nakon njene smrti došlo je vreme da se proslavi još jedan Međunarodni dan žena mada, sudeći po načinu na koji se taj praznik obeležavao u mom neposrednom, školskom okruženju - čovek bi lako mogao pogrešiti i pomisliti da se radi o Međunarodnom danu mama.

Pisani zadatak iz srpskog jezika imao je prigodnu temu: "To su oči moje majke".

Koje oči čije majke, mater vam hebem - razmišljala sam dok sam blejala u svesku za pisane zadatke. Bila sam besna. Još uvek sam, valjda, bila u onoj prvoj od pet emotivnih faza procesa kroz koji prolazi svako ko se bori s nekim gubitkom.

Jasikovac, mesto na Velebitu, iznad Gospića, sredina osamdesetih godina prošlog veka, objekat JNA. Rano proleće. Ja na grudobranu Republike, zato se tih dana i noći od Vardara pa do Triglava mirno spavalo. Dok se ne snađoh da radim u kantini, imao sam čast da objekat, je li, lično čuvam.

To se mesto od strateški vitalnog značaja (ne bi inače mene baš tamo poslali) nije čuvalo klasičnim stražarenjem već patroliranjem. Patrole su činile dva vojnika i pas. Ja sam se rotirao sa još dvojicom saboraca koji su dužili (uh taj izraz) pse. Ponekad bih bio sa jednim od narečenih, a kadgod bi njih dvojica (sa jednim psom) čuvali miran san nas ostalih. Da l' je tu bio još neko, ne sećam se baš, biće da jeste. No, ova dvojica su važna za priču.