Subota:

10:49am 

 Do pre par sati nismo znali ko je Sophia Blackall, ali nam je sada drago da je znamo. Fotografija koju ispod vidite je prva fotografija ovog bloga koja nije licno uslikana negde u Njujoroku. Ova fotografija bi zapravo bila uslikana negde ispod Njujorka, jer je u pitanju crtez koji od pocetka US Opena -- a i ko zna od koliko pre -- krasi vozove podzemne zeleznice. U poredjenju sa napornim reklamama koje vas obicno bombarduju da ulepsate zube, naucite engleski, sredite kozu ili vidite neki novi film, ovakav poster zna da vas

        

 

         Mali Marko je taman obavio nuždu u klozetu i pustio vodu, kad je uz šum vode čuo neke zvuke, veoma neobične za takvu situaciju. Spustivši glavu ka šolji, osluškivao je pesmu koja je odjekivala:

                                                "Haj-ho haj-ho,

                                               

Roman bi bio o ljudima koji žive ovde, malo u sajber prostoru, malo na teritoriji koja se nalazi u okviru granica onoga što se zove Srbija.

Petak:

12:25pm

Distance u ovom gradu su ponekad ogromne, ako je suncano u Brooklynu, mozda pada kisa u Queensu kod teniskog centra. Mozda je u pitanju neka podsvesna prevara mozga, ali je cesto osecaj da kad izadjete iz podzemne zeleznice posle dugacke voznje da je gde god izasli temperatura znatno drugacija od one kad ste usli.

Danas temperatura ne izgleda mnogo problematicna -- jedan obican avgustovski petak, osim sto je sutra praznik pa se vise plasimo velikih guzvi nego velikih temperatura. Uz prognozu je doduse bilo

   Boli  nepoznato, baca u neizvesnost, magluštinu tmurnu gde ne možemo da se vidimo, razaberemo, dodirnemo.. gde samo dah i uzdah naslućuju težinu.

   Nemamo meru za kamen da se popnemo iznad tog nedoživljenog, uraganskog, razdirućeg tako majušnog , a tako ogromnog, pola vasione dodiruje. Da se popnemo za sekund izbavljenja, premoštavanja toga uznemirujućeg, neznanog tvorca  trena ustalasale tačke u nama.

   Izgubljeno se osećamo kad trnci krenu od malog prsta, u stomaku jurišaju, pogađaju nenadano, al’ sigurno, u grudima po koji eksplodira, u grlu zastane, premišlja se ,  na temenu pokušava da izbije i objavi pobedu.

   I, nemilo se osećamo u neprepoznavanju sebe kao slučajnosti, prolaznosti , večnosti što se nada.

U sredu (29.8.2012.) Danas je u rubrici «Pitanje-odgovor» postavio pitanje: kako komentarišete izjavu Nebojše Krstića da je Jelko Kacin «pokondirena tikva»?

Na to je Laslo Varga, predsednik Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije, odgovorio:

«Ovo nije prva ovakva izjava ili komentar sada već bivšeg predstavnika kabineta ptredsednika Republike, odnosno vlasti koja je vodila Srbiju u protekle 4 godine. Samim tim nije iznenađujuća. Ako neko misli da ovakvim i sličnim komentarima doprinosi evropskom putu Srbije, taj se vara. Jelko Kacin je profesionalac i svoje stavove ne gradi na komentarima političara, već na osnovu onoga za šta se zalaže i što mu je kao zvaničniku EU u opisu posla, tako da Krstićeva izjava neće uticati na njega.»

Ovo pitanje je valjda standardni oblik legitimisanja po teretanama širom svijeta. Reprezetativni ID podatak koji rangira vježbača u očima ostatka ekipe iz džima.

Izgubio sam vokativ. Rusi imaju jedan padez manje nego mi, i to bas vokativ. Mozda to zenskom polu zvuci cudno, pa i muskarcima cije ime zavrsava samoglasnikom, ali mi suglasni smrtnici osetimo razliku odmah. Jedno slovo menja sve...
Mislim da me je ovaj boravak na daljem istoku malo sredio, i iako me je skratio za slovo, ucinio je da se osetim manje trazenim, a vise postojanim, dao mi cvrstinu koja mi je trebala, i pokazao kako se samostalno i bez vokativa stoji na svojim nogama. Mozda ovaj vikend dobijam jednu godinu vise na mom kalendraskom otkucaju od 1982. godine, ali jedno slovo manje dovodi sve to u savrsen balans samonalazenja.

Sirijska opozicija iliti rogovi u vrećama

S kim divaniti?

Oni su objasnili da su međunarodni posmatrači tokom njihove misije bili u stanju da naprave polu-sveobuhvatni (sic!) pregled naoružanih grupa aktivnih u tim oblastima. [naglašavanje moje, uzgred ne znam kako bih drugačije preveo kontradiktornu reč semi-comprehensive, otvoren sam za predloge]

"Sada barem znamo glavne grupe i ko je za njih odgovoran. Istina je da one nemaju jedinstvenu komandu ili jasnu strukturu, ali znamo ključne ljude. Zbog toga verujemo da bi mogli sarađivati sa njima korak po korak," rekli su.

Ovo je bio odgovor Kofia Anana i tadašnjeg šefa tadašnje posmatračke UN misije u Siriji, generala Roberta Muda, na pitanje Bašara el-Asada, (još uvek) predsednika Sirije, "a sa kim ćete pregovarati na drugoj strani?"

Uopšte ceo taj razgovor, koji se desio 9. jula, kako ga je preneo libanski sajt alakhbar je... pa... poučan.

Četvrtak: 

10:52am -- Kafa i raspored

Ovo prvo je dosta lako, pritisnes dugme i dobijes kafu za 10 sekudni. Ovo drugo -- pravljenje rasporeda za danas -- ja malo teze. Ana Ivanovic, Jelena Jankovic i Bojana Jovanovski sve igraju u isto vreme, od 11am. Ne znam da li se ikada tako nesto desilo ranije, za nasu zemlju ili neku drugu. To je statistika koju bi eventualno znao Greg Sharko iz ATP-a, gospodin koji zvanicno izdaje ATP rang listu svake nedelje i koji u medijskom centru deli neobicne  statistike sa novinarima time sto samo ustane sa svoje stolice i glasno kaze sta ima, sto cesto zavrsi u clancima i vestima sirom sveta.

 

Beogradski urbanistički planovi se rade i dalje pa je ovo obaveštenje korisno za one koji to ne primećuju. A moglo je da se propusti čak i uz napetu pažnju na času jer je u protekle dve tri godine ova gradska delatnost izmaknuta oku javnosti, ima u novinskom oglasu da će biti prezentacija plana i onda ništa, ode Ravijojla u zasenak. Nema posle o tome po novinama, nema razgovora, nema kritike, nema osvežavajućih i poticajnih izmišljotina dežurnih sumnjivaca, osim pohvalne najave ili objave glavnog gradskog dužnosnika a kada mu je to zgodno i za njega korisno.

Ništa me, poslednjih dana, nije toliko obradovalo, kao informacija koja je stigla iz mađarske vazduhoplovne kompanije Wizz Air. To je ona firma koja se silno radovala kada je mađarski Malev otplovio u večna lovišta sa kartom u jednom pravcu i koju takođe zovu mađarskom. Koliko je zaista domaća, nije moje da procenjujem. A nije ni važno. Najvažnije je da ćete avionsku kartu za neke evropske prestonice kod njih platiti jeftinije nego kada putujete autobusom od prve veće krivine.

(odgovor na novinarsko pitanje)

Vi pitate koliko u Beogradu ima vrabaca i da li su i koliko ugrozeni? Moj uobicajeni odgovor je da to ne znamo, ali hajde da krenem iz pocetka i pokusam da rasclanim kako to da mi to ne znamo?
 

Ima tome osam ili devet godina, ne znam tačno, znam da je bio četvrtak, kad su me Mira i Buba, zgrožene da ja ne idem na reke, pozvale na večernju turističku vožnju Dunavom i Savom. Brodom, naravno.

Mira je došla po mene i, budući da sam bila u bermudama i majici, vratila me da uzmem još nešto preko, jer na reci zna da bude hladno.

- Aman, ženo, pa trideset stepeni je... - no, ipak uzeh košulju.

Buba nas je sačekala na keju, ušli smo u brodić, naručile pićence, ja sam ponela nekakve kiflice, kao lanč paket - volim da jedem dok putujem i krenuli smo, tačno u 19 časova. Još je sunčano. Lepo.

Krenuli smo.