Prosto je neverovatno da jedan tako daleki objekat ima toliku moć i da bez njega mi ljudi ne bismo postojali.

Ovako otprilike izgleda Jupiter na našem nebu među zvezdama. Ako ga niste prepoznali to je ova malo svetlija tačka u sredini. Njegov prečnik je 11 puta veći od prečnika Zemlje i on je najveća planeta u Sunčevom sistemu. Ali Jupiter je, za naš zemaljski, svakodnevni pojam vrlo daleko.  Uzmite ovako: gde god da ste do najdalje tačke na Zemlji ima nešto preko 20 hiljada kilometara. Do Meseca ima 20 puta više: 384 000, a do Jupitera? 750 miliona kilometara - u proseku. Prosto je neverovatno da jedan tako daleki objekat ima toliku moć i da bez njega mi ljudi ne bismo postojali. A ne bi postojale ni mnogo jednostavnije forme života od nas, pa možda ni život sam. Bar na ovoj planeti. Ima astronoma koji veruju da je za život bilo gde u svemiru neophodan Jupiter i to ovakav kakav je naš: određene mase, na određenom rastojanju od zvezde.

Čitajući Čehova, Kamenskom je u oko uletela muva.
Pošto danima nije uspevao da je iščačka odatle,
kad mu je već svega bilo dosta, stane ti Kamenski
pred ogledalo, duboko se skoncentriše
i jednim odlučnim „Boc!" nabode muvu
i čačkalicom je izvadi iz oka.

Posle su ga čak i zvali da o tome

govori na radiju.

Reči koje će De Gol zapisati o Čerčilu i njihovom prvom susretu u svojim ratnim memoarima će biti čuvene iz više razloga. Te reči neće samo oličavati međusobno poštovanje dvojice državnika, već će dati definiciju onoga što treba da bude državnik od formata, kao i specifikovati složen odnos koji će državnici od formata međusobno imati. Opisujući Čerčila, De Gol će zapravo opisati samoga sebe, budući da su obojica u svojoj ličnosti imali retku kombinaciju karaktera državnika sastavljenog od širokog obrazovanja, dalekovide strateške vizije i operativne taktičke sposobnosti da tu viziju sprovedu u delo. Reči koje će De Gol zapisati o prvom utisku nakon susreta sa Čerčilom će biti svojevrsna definicija onoga što državnik treba da bude, kao i defnicija načina na koji on treba da posluži svojoj zemlji, štiteći interese svoje zemlje ne samo pred neprijateljima, već i pred saveznicima:

(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

Da sam svaki put kada me potencijalna klijentkinja kontaktirala dobijao po 1 euro kada čujem "hoću da se zategnem ali ne i da se nabildujem, da skinem salo sa stomaka, podignem guzu i smanjim mišice" odavno bih skupio para za put oko sveta. Koliko god sam se trudio da objasnim žene su uporno tražile čarobne vežbe koje "ubijaju" leteće veverice na njihovim nadlakticama.

Već sam pisao o različitim aspektima "funkcionalnog treninga" i njegovim  pojavnim oblicima, od krosfita do pilatesa, joge i zbirki važbi kojima se taj "prefiks" dodeljuje iz marketinških razloga. "Funkcionalni trening" je previše primamljiv "artikal" da ne bi bio uvršten u jelovnik standardne teretane, a njegovi konzumanti ionako ne znaju ništa osim da treba da boli celo telo posle treninga i da

Deo prvi

Que va a la estacion de metro de Callao? Iako mi je moja drugarica Ljilja rekla da je vrlo jednostavno snaći se u Madridu: Sve piše, postoje mape sa stanicama, čas posla ćeš sa aerodroma stići do hotela... ja sam ipak zlu ne trebalo naučio ovu rečenicu/pitalicu. I ne samo nju nego još mnogo drugih reči koje se upotrebljavaju u svakodnevnoj komunikaciji. Što se tiče razumevanja, čak i natucanja španskog jezika, uzdao sam se takođe i u poznavanje francuskog, latinskog i italijanskog jezika. A i ako sam se odlično snalazio u Parizu, Cirihu, Ženevi,

Dorćolski kej 

Budim se jutros, otupljenog uma, promajne glave, s nekom od onih melodija koje vam se bez pitanja i dozvole usele u praznu glavu, pa samo čekaju da počnu da ječe. Ide ovako nekako „...ne krivim / oženjen sam, kao momak živim / rke-koke rke-koke / gore-dole gore-dole / levo-desno levo-desno / je l’ možemo posle da popravimo, grešio sam?“ pitao je nesuđeni a smrznutii pevač (ako si kod „levo / desno“ grešio, šta li bi bilo sa Lili Marlen, pitam se u prolazu), samo u beloj košulji, normalno utopljenog kamermana na mostiću splava na koji sam sišao da potražim crnogrlog morskog gnjurca, pa ga po treći put za redom promašio. Gnjurca, šlager-pevača sam baš i mogao.

I (Муке бродоломника по Тихом океану)

Бродоломац, Јеврејин, дочепа се некако пустог острва и настани се тамо. Пронађу га после десетак година и установе да је изградио две синагоге.

- Добро, зашто подиже две синагоге, човече, кад си сам на острву?

- Ова ту, ближе, у њу идем.

- А друга?

- У ту моја нога неђе никада крочити!

Odem ja juče na veb-sajt e-uprave da onlajn popunim upitnik za izdavanje elektronske zdravstvene knjižice, prijatno iznenadjana i mogućnošću da ako uplatim sedam banki više, znači, umesto 400 rsd, 470 rsd, dobiću narečenu poštom, što je totalno fenomenalno obzirom na kilometarske redova u kojima stoje milioni gradjana Srbije da bi obavili ovaj posao peške, u znoju tela svog.

Ne žalim ni da platim taksu, iako mi A. stalno ponavlja da to nema nigde u razvijenim zemljama, gde kad država uvodi ovakvu vrstu promena, ne plaća se taksa. Hoću da kažem, baš me briga za taksu,

... mogla biti vesela odskočna daska u prostor slično nejasnog moralnog anti-realizma, da nije mračnih primera kao što je, npr, američka politika na Bliskom Istoku, ili teških primera kao što je kultura kao neprijatelj, nakit od metalne kugle zakačene lancem za nogu, represivni kult koji nas sramoti, degradira i sputava, ili, možda, da nije lakih primera šlajfovanja nad klizavim a dosadnim terenom koji sporo promiče, ...

... kažu neki, ili kažem

Ili 'Uticaj tranzicionih procesa na povećanje porodičnog nasilja u Beogradu'

Sa početkom Prvog svetskog rata De Gol će kao komandir pešadijskog voda od samog početka biti uključen u najžešće bitke, hrabro se u njima držeći, bivajući ranjen već na početku rata. Neko vreme provodi u bolnici, kritički razmišljajući o taktici francuske armije, da bi po povratku na ratište ponovo bio ranjen, ali i dobio prva eksplicitna priznanja za hrabrost u smislu oficirskih preporuka, bivajući ponovo ranjen u velikoj bitci kod Verdena 1916. godine, padajući ovaj put u nemačko zarobljeništvo. U nemačkom zarobljeništvu upoznaje ruskog oficira Mihaila Tuhačevskog (Mikhail Nikolayevich Tukhachevsky), jednog od budućih komandanata ruske Crvene armije, sa kojim razmenjuje ideje o mehanizovanim, brzim, oklopnim jedinicama, za koje su obojica bili uvereni da će rešavati buduće ratove.