U dogovoru sa Vladimirom Trkuljom iz Startita, prenosim najavu događaja koji je značajan za mlade preduzetnike i one koji se spremaju da to postanu. --- 

Događaj Start Srbija je deo akcije Znam da možemo za afirmaciju i podršku uspesima preduzimljivih mladih koji su pokazali da je u Srbiji moguće graditi svetsku karijeru i biznis.

Ovo je priča o onima koji ostaju u Srbiji ili se u nju vraćaju i postižu uspehe, o onima koji su pronašli put za sebe, o ekipi koja radi i ne žali se na teškoće.

Јапан напао Кореју, Кину, а затим и Америку из чистог мира, да прошири своју територију. Американци се опоравили од тог напада и затим окупирали Јапан бацајући притом две атомске бомбе да "уразуме" Јапанце који никако нису хтели да се предају. Након тога помогли Јапану да обнови земљу и постане либерална демократија и друга највећа економија света. Отада савезници.

То би отприлике било оно што се може "извући испред заграде" као неко опште знање Западњака (у најширем могућем смислу) о рату на Пацифику. Истина, понеки знају и више, али процес самоучења о Јапану и о Истоку уопште често води у други екстрем где се све јапанско уздиже, а Западно изврће руглу, што је опет ништа више него суштинско неразумевање ствари. Тако да за релативно мали број људи остаје оно чувено питање "(т)ко је поћео рат?" (и зашто).

Један јапански контраадмирал је, укопан дубоко у чувени камен звани Иво-ђима написао једно писмо, упућено ни мање ни више него тадашњем председнику Америке и понудио један сасвим другачији наратив, једно изузетно концизно виђење тадашњег света из угла једног разочараног Источњака. Писмо је превео један други јапанац рођен на Хавајима и оно је нађено у обе своје верзије кад су Американци коначно освојили камен, а завршило је у архиви Морнаричке академије САД у Анаполису. Касније је објављено и у књизи  Џона Толанда The Rising Sun: The Decline and Fall of the Japanese Empire, 1936-1945 (Modern Library War), а сад, како то већ бива - кружи интернетом.

U tom filmu
Klinac kaže ocu:
Sam si mi rekao -
Ne postoji razlog što je umrla.
Jednostavno,
došlo je njeno vreme.

Ratne slike iz Kumanova podigle su temperaturu na društvenim mrežama, gde je reč Šiptar dosegla svoju punu afirmaciju iz  devedesetih. Ako je ovako na "lajni", lliberalnijem kutku Srbije, kako li je  tek ispod nekog duda, ,il ‘rasta,ispred prave pravcate kafane? Možda bi smo mi hteli iz  devedesetih, ali ,jok, neće one iz nas, ili bar iz  mnogih od nas.

Narodna vlast poznaje svoj narod, odnosno zna   šta mu putem medija srvira već decenijama, pa u skladu sa tim znanjem i poznavanjem prirode i društva salje žandarmeriju na granicu.

/Abre rešio bi to Vučić

Gradovi su odvajkada a posebno Beograd bili na meti ratnih pohoda i sledstveno tome i rušenja i devastiranja ne samo građevina već i svih vidova gradskog života. Menjao se lik grada ali i kulturni model.  Nekada su dolazili divlji ratnici slični Hunima i drugim plemenima koji su u mimihodu odnosili sve što je bilo za poneti i to je deo gradske istorije ili procesa koji postoje od kad je sveta i veka. Cilj koji su imali je bio da uzmu vredne stvari ali bez ideologije, uzeti i otići što pre bilo je pravilo, nisu prevaspitavali ili potčinjavali kao oni posle iz modernijeg doba koji su isto tako otimali ali su imali i ideju da tu i opstanu, prisvoje teritoriju i prištede sebi odnošenje otetog. Zato su, dok su bili prisutni upražnjavali prevaspitavanje zatečenih građana, praveći sebi podobne stanovnike ali su intervenisali i po urbanoj matrici, prilagođavali su je svojim potrebama i svom razumevanju grada i menjali zatečeno. Tako je bilo sa Turcima, Austrougarima ili ko je sve tu već prolazio i svako od njih je ostavio svoj pečat, obeležio je svoje prisustvo za sledeći vek. Posle dođu opet neki drugi i opet ispočetka.

Šta bi bilo, šta bi se desilo, da nisam otišao na taj rođendan?

Da li bih bio dobar pravnik, advokat, sudija... ?

Nije pravilo, usprkos izreci, da posle kiše ogreje sunce.

Zašto i kako su  posle preživljenog infarkta nestali neki moji strahovi, fobije?

Zašto sam osetio potrebu da budem sa svojom majkom dan pre njene smrti?

I dan danji razgovaram s ocem kad odem na groblje.

Kako to da sam jedan od retkih koji se raduje tuđim uspesima?

Zašto sam ostavio Slobodanku zbog Nataše?

Da li bih uzeo da ponovo čitam

Tito je bio mag upotrebe moći slike, Đinđić je uspostavio imidž nasmejanog srpskog političara, Putinov marketing zasnovan je na slici o superheroju, dok će Obama biti upamćen kao neko ko je izneverio stvorenu/kreiranu sliku o Čoveku nade, ocenjuje Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, govoreći o značaju vizuelnog marketinga

Vizuelni marketing državnika

Integralna verzija intervjua koji je za jučerašnji Kulturni dodatak Politike sa mnom vodila novinarka Gordana Popović

 Pogledajte fotografije mladog severnokorejskog vođe i samo na osnovu toga, bez ijedne druge informacije o njemu, lako ćete uočiti prirodu njegove vladavine, kaže Nebojša Milenković (1971), istoričar umetnosti i viši kustos u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, potkrepljujući ovim rečima svoju tezu da slika koju državnik o sebi šalje uvek ima dublja, suštinska značenja. Milenković se već dosta dugo, kroz svoju kustosku ali i nešto širu društveno aktivističku praksu (bloger i aktivista) bavi ideološkim modelima i vizuelnim prezentacijama državnika i političara, i tvrdi da predstave koje ovi šalju o sebi nikada nisu nevine. Reč je o prvorazrednom materijalu, kako za psihologe i psihoanalitičare, tako i za sve koji se bave vizuelnom pismenošću i studijama kulture. Te slike svedoče o političkoj i ličnoj kulturi ili pomanjkanju iste, tvrdi on, a takođe puno govore i o demokratskim potencijalima zemalja na čijem su čelu ti vladari, o tome kakve su one trenutno ili kakve bi u skorijoj budućnosti mogle da postanu.

 - Tito je odlično shvatio moć slike, pa je njegov kult, mnogo pre ideološkog ili političkog, ustanovljen kao vizuelni kult – kaže naš sagovornik.

Piše: Rodoljub Šabić
Na današnji dan pre 82 godine dogodila se jedna od najmarkantnijih manifestacija kolektivnog bezumlja savremenog doba.
Tog 10. maja 1933. u Berlinu, na „Opern Platzu" (u organizaciji studentske omladine uz aktivnu ili pasivnu podršku ili, u najboljem slučaju, pasivnu rezistenciju njihovih profesora) desetine hiljade ljudi je sa oduševljenjem i uz pesmu pratilo paljenje lomače na kojoj je izgorelo preko 20.000 knjiga. Događaj u Berlinu je bio „glavni", prvi i najveći ali ipak samo uvertira, samo jedan u nizu sličnih koji su se dogodili u praktično svim univerzitetskim gradovima Nemačke. U 21 gradu gorele su knjige mnogih velikih svetskih autora, uključujući i nemačke pisce, kao što su Marks, Man, Remark, Hajne, Engels, Kaucki, Breht, Frojd, Cvajg, Kestner...

... „idiot", mi se negde pojavila pred očima, kako joj gustina korišćenja nalaže, pa „korisni idiot", što je i logično za nas starije, da bi „inteligentni idiot" brzo uzeo srebro i tako bronzu ostavio jedinom preostalom kandidatu, sintagmi „korisni, inteligentni idiot".

Ovo se desilo pre nekoliko dana, slučajno kako sam naleteo na Fejsu na Vučkov prilog prepiske između Sama Harisa i Noama Čomskog. Deo Vučkovog naslova „...Sam Harisovo ponosno, javno brukanje" je, verovatno, bio asocijativni ključ:

  - Meni je Sam Haris korisni idiot (inteligentni, ali to neću da ponavljam pošto uglavnom i razmišljam o inteligentnim ljudima).

  - Mogao bih da izostavim i „koristan" pošto pametni ljudi relativno lako zaobiđu zamku da igraju ulogu beskorisnog idiota, i ja „teoretišem" kako je za to izbegavanje dovoljna i minimalna doza strasti da svoj mentalni „atleticizam" projektujemo u javni prostor.

 

  - Noam Čomski je sve češće meta kritike i podsmeha sve većeg broja tih korisnih idiota, po mom skromnom i sve češće skromnijem mišljenju, koji ne da ne razumeju šta on priča, nego najčešće ne znaju ni šta je tema priče, ne zato što nisu sposobni nego iz jednog prostog razloga ...

Milja Marin, djevojačko Toroman je bila jugoslovenska partizanka, poznata po svom portretu „Kozarčanka“ koji je napravio Žorž Skrigin. Milja Toroman je bila bolničarka u 11. kozaračkoj brigadi. Fotografija Žorža Skrigina je nastala u Knežpolju 1943. godine.

 

 

 

Imala je samo 17 godina, ali u intervju iz 2007 rekla je da pamti trenutak kada je nastala legendarna fotografija.

`Bilo je

 

Bili su to najbolji dani naših života.
Ne, bili su to najbolji dani ikada!
(Sloba Konjević na komemoraciji Vladi Divljanu)

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

Too late.

I got a message on Viber 27 seconds ago. When do I respond? Immediately? What is the etiquette? Is there any etiquette?

People who have an active and useful memory of the 20th Century (like me for example) used to send letters to each other, a process by which weeks and months could pass in between missives. When we got email and could send a letter instantly without relying on the post office, we started to think about "response times". One company I worked for mandated a maximum 48-hour response time for emails. This was soon sliced in two and 24 hours became the etiquette. After that, you were being lazy. Or rude. Or both.