Noć je bila tamna i gusta kao melasa. Gusta magla i gusta kiša, prokleti novembar, kao da nije mogao da bude drugačiji u veku najvećih klimatskih promena.

            I ovaj mesec je gust. Svi ti načičkani datumi, promocije i proslave, priredbe i performansi, gomila nekakvih aktivnosti pod krovom jer ko bi sada smeo da se provodi napolju. Pored toga što je hladno i vlažno, lako te proguta noć. Stopa kriminala je stopa Jetija ili nekog prokletog trola i gazi ceo ovaj avetinjski grad. Toliko je više zavladalo bezakonje da se ni za ubistva ne ustaje iz stolice, izlazi iz stanice, pali rotacija. Moraš da imaš vezu u partiji pa da se neko potrudi da makar izađe na mesto zločina, kada ti pacovi ubiju nekog bitnog. I to je sve, izađu i ništa. Eventualno će se ponašati kao da si ti kriv i pokušati da reše slučaj na licu mesta.  

            Ako nikako, ni teoretski, nisi mogao ti to da uradiš svom najmilijem to je otprilike kraj istrage, jer dok su kod tebe kući i piju čaj od trešnje u gradu su se desila bar još tri slična ubistva.

            I nikom ništa. Evolucija.

Gost domaćin: AlexDunja

Pomalo je takijeh junaka ko što beše Kraljeviću Marko...
pomalo je takijeh igrača ko što jeste Đoković Novače :)

Ove Završne turnire u poslednjih 5 godina je AD sjajno ispratila,
ni Dijana Đoković ne bi bolje :)

Ove godine je posebno zanimljivo jer ovaj turnir odlučuje ko će da bude prvi na kraju godine Novak Đoković ili Endi Mari.

ovako izgleda novi kostim, sija na sve strane, kako irske vile zapovedaju,
dakle, spreman je.

Kaže jedan autor, parafraziram, liberalno: „Progresivna levica mora naći konceptualnu mapu sa mogućim početnim ili započetim putevima, da bi se i sama našla na mapi, i počela da ubedljivo iznosi i svoje sugestije".

Pročitano bi mi otišlo u prošlost, kao skoro-tautologija modernog doba, i pored svetlih izuzetaka što ponekad bljesnu oko nas, da sinoć na putu kući nisam naišao na članak kako je bivši popularni UK ragbista (nikad čuo za njega) uhapšen pošto su mu u kući našli aparaturu za pravljenje crystal metha, po uzoru na seriju Breaking Bad, sve sa veštačkim bojenjem supstance u plavo, kešom na sve strane i sličnim.

СЕЛФИ ПРОСВЕТЉАВА

Piše: Rodoljub Šabić
Vojni helikopter MI 17 angažovan radi hitnog medicinskog transporta novorođenčeta iz Novog Pazara pao je 13. 03. 2015. godine kod Beograda, u neposrednoj  blizini Aerodroma Nikola Tesla i tom prilikom poginulo je sedam osoba.
To je žestoko zatalasalo celu javnost i neizbežno bilo povod da nadležno, Više javno tužilaštvo u Beogradu pokrene predistražni postupak. Taj postupak i pored brojnih kritika u javnosti na račun sporosti postupanja potrajao je dugo, 15 meseci. A okončan je saopštenjem tužilaštva da niko nije kriv i da krivičnog postupka

Mića i momci sve stvari raspakovali, namestili kako su znali, da može kol'ko tol'ko da se živi, a ja ... Da nije bilo tableta za smirenje, sigurno bih završila u ludnici, a s njima sam ti bila k'o u nekom bunilu. Vučem se k'o prebijena, ne znam zašta sam pošla, ne razumem šta mi govore... Onda se zavučem u neku od onih neokrečenih soba i tako, gledam u zidove i ćutim. Mića psuje, Mirko ga smiruje, Bole hoće da se vrati u varoš, Mirko ga smiruje, ja plačem, Mirko me smiruje... Nikad nam to dete nije bilo tako privrženo, nego tad kad sam ja bila na ivici. Aj, mislim se, bar

Povodom nedavno završene Nedelje parlamentarizma u Srbiji i više novopokrenutih građanskih inicijativa naša gošća-blogerka je Vukosava Crnjanski, direktorka CRTA (Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost).

Živimo u Srbiji. Živimo u zemlji za koju se kaže da je "mlada demokratija," u kojoj se demokratske institucije još uvek grade. Ovakva formulacija treba da uteši one koji veruju u demokratiju u trenucima kada pomisle da odustanu od svega.

Svi zajedno u CRTA, svaki dan, pokušavamo

 
„Запамти шта ти кажем: овај смак света једино ће курве да преживе.”

Д. Ћосић, „Време смрти”

Mi smo porodica razudjenog tipa. Doduše, koliko do onomad, mereno roditeljskim aršinima neosetljivim na vreme kao takvo, bili smo prilično zgusnuto naseljeni. Bila su to lepa vremena kada su deca bila ono što ta reč i znači, sve dok nisu bez pitanja porasla i prema njihovim shvatanjima odrasla. Nije da ja to ne shvatam, nego mi je prosto neverovatno da neko ko se, do koliko prekjuče, teturao izmedju stolice i komode, pokušavajući

kad je Desanka napisala svoju

pesmu

znala je sve i nije znala ništa

osećala je sve i nije osećala ništa

vidite

sve i ništa se nekada dodiruju i teško razlikuju

nekada se ne poništavaju

nekada se nadovezuju, prepliću i čine jedinstvo

tajanstvene celine

ništa je nekada veće od svega

ništa je nekada dublje od svega

ništa je nekada bolje od svega

u jednom trenutku Desanka je osetila umor

od svega, od gnjavatora, od objašnjenja, od zahteva

od dokazivanja,

Srdan

Bogdan

Radovan

Jovan

Mijuško

Boško

Mijuško

Pop Mirko ( 1717. godina)

Pop Luka

Pop Vuk

Petar

Zelen

Stanoje

Blagoje

Radoje

Petar

Branko

Srdja

I moja

Kao i većini non-IT ljudi i nama programerima se veliki deo života vrti oko obrazaca. Nama su oni dosta bitni pošto su deo posla formalizovanog gledanja na probleme, rešenja i događaje. Koliko smo mi ponekad "srećni" zbog formalizama pokazuje naše ničim-izazvano uskakanje u opuštene aktivnosti kao što je blogovanje, u sred radnog vremena, u sred posla, ili u sred vrlo važnog posla.

Taman kako se ponadamo da su nam neki formalizmi za pisanje softvera postali instinktivni, deo bića, pa ne bi trebali više da nas opterećuju, IT se pomeri, proste blok-šeme budu zamenjene konfigurabilnim šemama, meta-data driven, konceptima, formalizacijama koncepata kroz ontologije, distribucijama i dinamikama tih ontologija u realnom vremenu, njihovim dodirivanjem, presecanjem i spajanjem sa drugim ontologijama.

Tačnije, na periferiji se uvek nešto komeša,