Ukratko o vanzemaljcima dok čekamo da nam se ukažu
-------------------------------------------------------------------------------

Bez obzira što o vanzemaljcima ne znamo ništa, pa čak ni da li postoje, ipak u raspravi o njima moramo da napravimo neku njihovu podelu. U popularnoj literaturi vanzemaljci su po pravilu nešto poput iskarikiranih ljudi, po formi često nakaze za naš pojam lepote, mada ponekad simpatični, uglavnom preterano ili zli ili dobri, jako pametni ili umno sasvim ograničeni itd. Zapravo, oni su obični ljudi sa nekim prenaglašenim ljudskim osobinama. To u literaturi, a što se nauke tiče, oni su jednostavno živa bića. Ta bića mogu biti (e tu, konačno, dolazimo do naše podele):

-      Jednostavni organizmi.
-      Složeni organizmi
-      Inteligentni organizmi.

Ilustracija: Milorad Krstić 

Najveće šanse su da postoje ovi prvi, mada je i za njihov nastanak potrebno da se pogode mnogi uslovi. Složeni, ili viši organizmi su neizmerno veći izazov za prirodu. Našoj planeti je bilo potrebno dve milijarde godina da ih iznedri. Još veći izazov je nastanak inteligentnih bića. Inače kada se u svakodnevnom govoru kaže „vanzemaljac" obično se misli baš na takvog, dakle, inteligentnog.

Није нелегитимно, чак ни непаметно, промовисати домаћу услугу. 

Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...

Bila mi juče Slavica (koleginica koja se penzionisala pre nekoliko godina) i kaže da se besplatno kupa i uživa u bazenu Sportskog Centra 11 april, dobila je karticu kao penzionerka u nekom servisu u opštini. Što i ti to ne bi uradio, šta bi ti falilo da tri puta nedeljno odlaziš i plivaš, koristilo bi ti i kolenima i ramenu, reče meni moja bolja tričetvrtina. Pomislim što da ne, otići ću koliko sutra u taj opštinski

После 7, углавном рутинских, сати и два лета, мој је трећи лет, од Беча до Скопља, био отказан од стране авиокомпаније, Аустриан Ерлајнс. Онда сам чекао 3 сата у реду, а агент за карте се, док је делио ваучере за хотел, горко јадао "да је он требао да буде кући с породицом ЈОШ ПРЕ ДВА САТА".

Драги запослени у Аустриан Ерлајнс, извињавам се у име свих заглављених путника.

"Oh, it says Architecture, but really it's not."
"I can see that. But people will not look for it here."
"This is Biography, Journals, and Autobiography."
"But it says Architecture."
"It says that, but it is not."

Zastavini automobili imali su čudne navike, od kojih je ona da se kvare iz čista mira, čak i kad su relativno novi umela da opasno ide na živce.

Taj nepoznat, pritajeni i živcirajući zvuk kome se ne može odrediti poreklo pojavio se posle pet stotina kilometara, na spustu  ka Budvi. Ne mogu da odredim šta je, ne osećam ništa u ponašanju automobila ali mi se potmulo brujanje nikako ne sviđa. Ok, siđemo nekako, prolazimo semafor, ulazimo u Budvu i - motor se ugasi.

Dobro. Nije to ništa. Probam da upalim, verglam, amlaser se muči - ništa. Samo mirno, no panic. Bankina visoka 30cm, nema šanse da naguram auto. Sva četiri, otvaram haubu, izlazim da kao iskusni mehaničarski dunster pogledam šta se dešava. Gledam - sve deluje normalno. Vratim se, probam ponovo da dam kontakt, Ista priča. Na instrument tabli ništa ne pokazuje. Nije prokuvao. Ima vode u hladnjaku. Rezervoar napunjen u Titogradu.

Fak!

Stanu neki ljudi i pomognu (hvala đe čuli i nečuli!) da auto odguram nekoliko desetina metara do mesta na kome mogu da ga sklonim sa puta kojim teče beskrajna bujica.

Dobro, da vidimo: to što je subota veče, što nemamo ništa rezervisano, što je špic sezone i što smo skrljani od ibarske magistrale i doline Morače nisu činjenice od pomoći.

Levica i desnica, odavno, ne postoje u svojim klasičnim oblicima. Ovi pojmovi, kao politički pojmovi, su se javili tokom Francuske revolucije, pre više od dva veka, kada su se borile revolucija i restauracija i kada su u prvoj postrevolucionarnoj francuskoj skupštini pristalice revolucije sele s leve strane sale, a njihovi oponenti, pristalice restauracije, s desne strane. Ova podela na levicu i desnicu je obeležila 19. vek, koji je protekao u borbi revolucionarnih i konzervativnih sila, a dobacila je do prve polovine 20. veka. Bila je na vrhuncu tokom španskog građanskog rata, koji je bio „čisti" rat levice i desnice. Od toga vremena levica i desnica se rastaču kao politički pojmovi, jer revolucija i restauracija prestaju da postoje kao zaokruženi i odeljeni svetonazori.

... iliti par riječi, i pokoja slika više, o psihodeličnom slikarstvu. U svakom slučaju - obećavam prilično šaren blog.

 Nicolás Rosenfeld - Karlos Kastaneda

Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u ambasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.

Kada smo skinuli uniforme 1999. i sreli se posle tri meseca Prijatelj reče jednu rečenicu: Osvestićemo se tek kada se pogledamo u ogledalo i onome tamo kažemo šta imamo. Kada se suočimo sami sa sobom i prestanemo da tražimo izgovore.

Naš gost bloger je dr Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda i jedan od učesnika LiberTea debate koju smo nedavno organizovali povodom obeležavanja 800 godina od potpisivanja Magna Carta-e, tj. Velike povelje sloboda. On je sa nama podelio svoje utiske i razmišljanja nakon te debate.

UKinSerbia

Pre ravno osam vekova (1215.), engleski kralj Jovan, nepopularnog nadimka „Bez Zemlje" (John Lackland), nakon pretrpljenog poraza od pobunjenog plemstva, potpisao je dokument koji danas smatramo jednim od najznačajnijih u istoriji civilizovanog sveta. Velika povelja sloboda (Magna Carta Libertatum), inicijalno zamišljena kao mirovni sporazum, postala je mnogo više od toga. Prerasla je samu sebe, postajući svojevrsni mit. Važno je ipak znati da se ono zbog čega Povelju danas slavimo kao "Sveti gral" slobode pojedinca i prava na pravično suđenje, nalazi u samo jednoj od njene 63, danas najvećim delom nevažeće klauzule. Međutim, možda najveći paradoks tiče se efekta koji je Povelja ostvarila. U Engleskoj koja se najviše zbog njenog značaja smatra kolevkom savremene ustavnosti, ustav kao posebni pisani dokument nikada nije zaživeo. Kroz vekove je na Ostrvu potvrđeno da je za organizovano društvo značajnije od onoga "šta o pravu piše", ono "kako se pravo ostvaruje". Osam stotina godina naučilo nas je stoga i jednoj od najvažnijih lekcija kada je o pravu i sudskoj vlasti reč. Naučilo nas je da je za slobodu i pravnu državu nužno boriti se i biti spreman na podnošenje žrtve. Jednom dok traje njihovo osvajanje, i nebrojeno puta nakon toga, dok traje njihova odbrana.

sam za mašinom, šila sam.

Немачка је капиталистичка земља.