Piše: Rodoljub Šabić
Na današnji dan pre 82 godine dogodila se jedna od najmarkantnijih manifestacija kolektivnog bezumlja savremenog doba.
Tog 10. maja 1933. u Berlinu, na „Opern Platzu" (u organizaciji studentske omladine uz aktivnu ili pasivnu podršku ili, u najboljem slučaju, pasivnu rezistenciju njihovih profesora) desetine hiljade ljudi je sa oduševljenjem i uz pesmu pratilo paljenje lomače na kojoj je izgorelo preko 20.000 knjiga. Događaj u Berlinu je bio „glavni", prvi i najveći ali ipak samo uvertira, samo jedan u nizu sličnih koji su se dogodili u praktično svim univerzitetskim gradovima Nemačke. U 21 gradu gorele su knjige mnogih velikih svetskih autora, uključujući i nemačke pisce, kao što su Marks, Man, Remark, Hajne, Engels, Kaucki, Breht, Frojd, Cvajg, Kestner...

... „idiot", mi se negde pojavila pred očima, kako joj gustina korišćenja nalaže, pa „korisni idiot", što je i logično za nas starije, da bi „inteligentni idiot" brzo uzeo srebro i tako bronzu ostavio jedinom preostalom kandidatu, sintagmi „korisni, inteligentni idiot".

Ovo se desilo pre nekoliko dana, slučajno kako sam naleteo na Fejsu na Vučkov prilog prepiske između Sama Harisa i Noama Čomskog. Deo Vučkovog naslova „...Sam Harisovo ponosno, javno brukanje" je, verovatno, bio asocijativni ključ:

  - Meni je Sam Haris korisni idiot (inteligentni, ali to neću da ponavljam pošto uglavnom i razmišljam o inteligentnim ljudima).

  - Mogao bih da izostavim i „koristan" pošto pametni ljudi relativno lako zaobiđu zamku da igraju ulogu beskorisnog idiota, i ja „teoretišem" kako je za to izbegavanje dovoljna i minimalna doza strasti da svoj mentalni „atleticizam" projektujemo u javni prostor.

  - Noam Čomski je sve češće meta kritike i podsmeha sve većeg broja tih korisnih idiota, po mom skromnom i sve češće skromnijem mišljenju, koji ne da ne razumeju šta on priča, nego najčešće ne znaju ni šta je tema priče, ne zato što nisu sposobni nego iz jednog prostog razloga ...

Milja Marin, djevojačko Toroman je bila jugoslovenska partizanka, poznata po svom portretu „Kozarčanka“ koji je napravio Žorž Skrigin. Milja Toroman je bila bolničarka u 11. kozaračkoj brigadi. Fotografija Žorža Skrigina je nastala u Knežpolju 1943. godine.

Imala je samo 17 godina, ali u intervju iz 2007 rekla je da pamti trenutak kada je nastala legendarna fotografija.

`Bilo je

U jednoj brzopoteznoj šankovskoj razmjeni mišljenja sa mlađim sinom dr zurinog oca, saglasih se da je moje prezentovanje  nesvakidašnjosti   DMT vizija  ovdašnjoj blogopublci  imalo bitne koncepcijske manjkavosti. U najopštijem, umjesto da dam  uvodne napomene,  istorijski osvrt i osnove tekuće problematike, ja sam odmah krenuo  sa egzaltiranim izvješćem pravo iz centra ekstaze.

Zato ću ovim  tekstom pokušati da ispravim navedene propuste i da retroaktivno pojasnim stvari. Ujedno, to će biti prilika da bez nekog posebnog povoda ponovo pišem o svojoj omiljenoj temi :) 

Bili su to najbolji dani naših života.
Ne, bili su to najbolji dani ikada!
(Sloba Konjević na komemoraciji Vladi Divljanu)

Nasilje je konstanta ljudske istorije. Od pećinskog doba sve do doba lasera i svemirskih brodova. Ljudski rod je možda napredovao u tehničkim postignućima i otkrivanju univerzuma, ali su mu navike ostale nepopravljivo iste. Nasilje je nekad stihijsko, kao u doba kada su se jurili čopori naših šarmantno violentnih prapredaka. Nekad nije i ne mora da bude. Država kao institucija je izmišljena upravo zato da nasilje ne bude stihijsko, već da u njemu bude reda i da njega budu pošteđeni oni koji hoće da mirno žive i rade, a da se nad svima drugima primenjuje uz pomoć pravnih obrazaca i po zakonu. Pravna država je jedno od najvećih dostignuća civilizacije. Država kao šerif. Ugledni ljudi sa kredibilitetom kao sudije, ne u svoje lično, već u ime sistema. U takvom sistemu bilo ko, šta god mislio o nekome drugome, mora da drži ruke u džepovima, a da "pesničenje" ostavi državi. U Srbiji su u proteklih nekoliko dana napadnuti u malom, tipično našem, lokalnom, pesničenju jedan ministar (Tasovac) i jedan pomoćnik ministra (Šuvakov) i, ako je verovati medijima, izvukli su deblje krajeve. Ima onih koji se slade, ima onih koji se groze, ima raznih mišljenja, jer mi - ko mi - o svemu mislimo u sto kolona. Međutim, šta god ko mislio - ovo je jako loše za sistem. Koji upravo muku muči, već bezmalo decenijama, da se legitimiše kao sistem u pravom značenju te reči. U kojem će se svi građani osećati sigurno.

piše: Tomaž Mastnak

Pobedu nad fašizmom je zasenio poraz socijalizma i komunizma. I na slobodu, koja je povezana sa pobedom nad fasizmom, zato pada senka poraza socijalizma. Govorim o kraju Drugog svetskog rata i o današnjem vremenu, koje se opet mrači. Pošto nas ima takvih koji bi u te dane kada se ređaju dan Osvobodilne fronte, Prvi maj i Dan pobede nad fašizmom, i dalje želeli da praznuju, najbolje bi bilo da razmislimo o porazu.
Glavne zasluge za pobedu nad fašizmom u prethodnom - nisam siguran da je mogue reći „poslednjem"- svetskom ratu su imali socjalizam i

I got a message on Viber 27 seconds ago. When do I respond? Immediately? What is the etiquette? Is there any etiquette?

People who have an active and useful memory of the 20th Century (like me for example) used to send letters to each other, a process by which weeks and months could pass in between missives. When we got email and could send a letter instantly without relying on the post office, we started to think about "response times". One company I worked for mandated a maximum 48-hour response time for emails. This was soon sliced in two and 24 hours became the etiquette. After that, you were being lazy. Or rude. Or both.

Bilo je to u jednoj zemlji, čudesnoj zemlji.

Policajci pretukli protestante i onda svratili do čitaonice da pokupe još protestanata, jer mislim ko normalan čita u 11 uveče??? Mora da su protestanti, sakrili se "bilmezi" na baš zgodnom mestu.

Hej, vi izgubljeni vladaoci, bezdušnici sa krvavim rukama, skinite se tom narodu sa grbače! Ne trebate im više. Dovoljno ste uradili. Hvala vam za Skoplje 2014. Dosta je bilo. Vidimo se nikad više!

JBM

Kako sam u jeku kampanje (kao političari, bože me sačuvaj) u kojoj prikupljam sredstva za štampanje Kamperskog priručnika sa mini-kuvarom i Vodiča za putovanja biciklom, to su me pitali da za 24h sastavim nešto kao "Putovanje biciklom u deset koraka". Iako se grozim članaka i priručnika tog tipa (10 koraka do uspeha, 50 must see mesta na planeti, 100 stvari koje treba da uradite pre nego što umrete...), pristala sam računajući da je to dobra prilika za privlačenje potencijalnih čitalaca koji bi iste, tj. priručnike, mogli da kupe u pretprodaji čime bi pomogli da ovi budu i kvalitetniji, odštampani na boljem papiru, sa više ilustracija...

Tekst je danas izašao, malo skraćen i lepo upakovan, a ovde prenosim onu malo dužu verziju. Detaljnije o cikloputovanjim i kampovanju može se naći u sekciji Korisno na mom sajtu, a najdetaljnije će biti u knjigama koje izlaze početkom juna.  

Mnogi se ne sećaju, ali kada se birao prvi poverenik za zaštitu ravnopravnosti, jedan od kandidata bio je Goran Miletić koji je imao podršku nevladinog sektora i LDP poslaničke grupe. On nije prošao, već je za poverenika postavljena Nevena Petrušić. NVO sektor se mnogo ljutio jer ih nisu poslušali, ali su brzo zavoleli Nevenu, jer se pojavljivala na svakom događaju koji NVO organizuju, što divno zvuči u projektnim izveštajima za donatore. Po mom nestručnom mišljenju Nevena Petrušić je instituciju poverenika dovela do besmisla, jer je politički kalkulant koji nikome nije hteo da se zameri i nije talasala, tj. imala je pokušaje talasanja ali je to Kurir brzo sredio. Ali to nije tema ovog bloga.

Svi su znali da Neveni Petrušić ističe mandat ove godine, ali se NVO sektor toga, kako ga je bog nesposobnog stvorio, setio kada je već bilo kasno. Tako je pre neki dan 200 nevladinih organizacija (čitaj 100 ljudi) u nekim silnim NVO mrežama poslalo otvoreno pismo u kome se ljute što ih niko nije konsultovao povodom izbora poverenika i traži da se ponovi utvrđivanje predloga kandidata za mesto poverenika.

Oni izražavaju duboko nezadovoljstvo načinom na koji je utvrđen predlog kandidatkinje Brankice Janković za funkciju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u čijoj je nadležnosti sprovođenje Zakona o zabrani diskriminacije i traže da narodni poslanici ne usvoje predlog koji je dostavio Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo i da se u saradnji sa civilnim društvom pronađu novi kandidati koji ispunjavaju uslove predviđene Zakonom o zabrani diskriminacije i da njihove biografije budu javno dostupne.