JAVNI, A NE GRUPNI SERVIS

Temelj programa rada i razvoja Radiodifuzne ustanove

akvarel (c) Szabolcs Kokay

Ibarska magistrala, užarena na junskom suncu... Dajem migavac, skrećem sa nje.

- A što idemo ovuda?

- Pa, to je neka prečica...

Vozim polako, zavojitim seoskim putem... šumarci hrasta, živice i livade, usamljeno drveće... pa sve sporije... tu bi negde trebala biti... Pratim pogledom bandere duž puta i ptice na žici... lasta... golub grivaš... eno

Monah

Dakle, slecem na Sri Lanku. Kisa, tmurno, ali palme svuda gde se pogled prostire. Na ljude sam se vec navikao, pun ih je avion, ali sta ce biti kada izadjem iz aviona, u sred dzungle, kao da Mogli ceka iza palminog drveta zajedno sa Bagirom. Ipak ih nema, samo ljudi, ali niski,

    najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

Svako je, nekako na kraju, skup svojih izbora. Svi ih pravimo, ali se i pravimo da se uz njih uvek može živeti. Jer, postoje neke odluke i izbori sa kojima se ne može živeti. Gledala sam u petak uveče "Sophie's Choice". Plakala ko kiša. Kakav strahovit izbor, kakva nemoguća životna situacija! Birati koje od tvoje dvoje dece treba da preživi (uh, i kakva Meril Strip!)... Sofija je zaista umrla onog dana kada je bila dovedena u situaciju da napravi takav izbor. Živela je još godinama, ali pokazalo se da je život izgubio svoj osnovni smisao onog trena kada ju je doveo pred tako strašnu odluku. Jer je u želji da spase makar jednu od svoje dve najdraže stvari, na kraju sve izgubila. Sebe je izgubila. Ta ju je odluka zauvek držala kao taoca. 

Nakon tog filma, teško mi je palo da igram večeras "Švabicu", poslednju u ovoj sezoni. Jer to jeste priča o izboru i ljubavi. I naravno, politici. Igrali smo već mnogo puta, publika voli a mi uživamo. Izbor mog lika (Klara) svodi se na to da ne sme razočarati oca odlaskom za jednog običnog Rusa ("Ja sam svetska žena. Šta bi otac rekao? Školovao me da završim u nekom ruskom blatu!?") A volela ga je, ludo. Ali na stranu izbor mog lika. Večeras

Sestrin glas uveo nas je u vanredno stanje:

Dodji odmah!

Imali smo mnogo sreće i malo prilika sa ovakvim problemima. Malo iskustva. Ali i zavidno malo straha. Tog trenutka kada je problem zazvonio.

Sretnem Jovudokrova jesenas u našem rodnom gradu i čovek mi ispriča kako je preko neke naše turističke agencije za debele pare dobio posao u Španiji. Fizički doduše, ali Jovadokrova u tom trenutku nije imao mogućnost da bira.

Lepo se tamo snašao i htede, kaže, posle da im se zahvali u medijima što su mu to omogućili, ali niko nije hteo da objavi njegovu priču, pa čak ni fotografiju. Kažu, žalimo slučaj, jer se dotična turistička agencija već reklamira kod nas i jedan je od stalnih komintenata, tako da joj vaša reklama nije potrebna.

He, pa nisam ni ja

Kod nas je stanje usijano, naročito ako se uzme u obzir da sam ja odlučila da peglam na 637 stepeni u hladu. I u sobi koja je od juče pretvorena u zonu opasnu za osobe osetljive na uši i nervno labilne. Iz iste se izlazi samo za vreme poluvremena, a njeni žitelji muškog pola se hrane čipsom, kikirikijem i ostalim zdravim proizvodima koje preporučuje Komora kardiologa Slovenije, uz podršku Zubarske zbornice, sektor plombe. Žmuu i Malom sinu se pridružio

Eto nas opet na Svetskom prvenstvu u fudbalu i opet u društvu sa starim prijateljima, Nemcima. Utakmica sa „pancerima" je što se bodova tiče jednako važna kao i ostale dve, sa Ganom i Australijom, međutim, ona ima i onaj drugi naboj, koji je čini ipak vrednijom od ostala naša dva susreta u grupi na SP u Južnoj Africi. Stoga, svesno narušavajući hronologiju budućih dešavanja, objavljujem ovaj post pre nego što smo odigrali susret sa Ganom, i dodajem da se, bez obzira koji će u toj utakmici rezultat biti, moji dole izneti stavovi neće izmeniti.

Donatorsko vece - Mi imamo i za njih!

Beograd, 9. jun 2010. godine: Skoro objavljene imovinske kartice nosilaca najvisljih funkcija u Republici pokrenule su lavinu reakcija u javnosti, kako domacoj tako i stranoj. Beda i sirotinja ovih ubogih ljudi podstakle su mnoge koji imaju da krenu u akciju kako bi sto pre resili tesku egzistencijalnu situaciju u kojoj se nalaze funkcioneri u Srbiji.

Tako ce se vec sledece nedelje u Kristalnoj dvorani hotela Hyatt Regency u Beogradu odrzati gala vece sa namerom da se prikupe sredstva kojima ce se Ljudima Sa (ne) Imovinskim Karticama

Od kada su nam ukinuli vize ja sam vam deco gori od Jasmine Tešanović. Ma kakvi, gori sam vam od Isidore Bjelice. Za dva meseca obišao sam pola sveta, a kao što Isidora zapoveda, iz svake zemlje treba, ako ne celu knjigu, onda makar neki blog napisati.

Početkom juna našao sam se u divnom španskom gradu Toledu koji je nekada bio glavni grad Španskog carstva i gde koegzistira hrišćanska, jevrejska i mavarska kultura. Stari centar grada koji krasi velika katedrala iz 13. veka i zamak Alcázar de Toledo savršen je za šetnju, ali postoji velika opasnost da se u tom lavirintu starih zgrada izgubite. E to se baš meni desilo.

Jedno veče šetao sam sa mojom drugaricom Evom iz Slovenije uskim uličicama Toleda i uživao u divnim i pomalo kič prizorima. Šetali smo se uskim ulicama i bili okruženi zidovima kuća koji jedni na druge liče i posle nekoliko skretanja nismo znali gde smo. Pokušavali smo da izađemo iz tog lavirinta, ali što smo više pokušavali to smo sve više gubili orijentaciju. U filmovima u ovakvim trenucima pogase se ulična svetla, zagrmi iz vedra neba i iskoči neki manijak koji pobije zalutale ovčice. Kod nas se slično desilo, pogasila su se ulična svetla, zagrmilo je iz vedra neba i ja sam skočio Evi u naručje i počeo da vrištim. Ona je pokušavala da me smiri a ja sam urlikao:

- Por favor, señor. No me ubiti. Yo virgen i mlad.

Na Portobello Road-u u Kanzasu, Ana ima crvene papučice svoje komšinice, već nošenu pelerinu koju je kupila usput i šešir sa štanda lokalne umetnice. Napunila je džepove orasima prženim u medu, steže ih i drobi u lepljive mrve.

Interpretacija događaja je slobodna i novinar ima pravo na nju, tvrdi Željko Cvijanović, novinar, u Kuriru od 9. 6. 2010.

Malo sam zbunjen. Mislio sam da je pravo novinara da profesionalno, objektivno i istinito izveštava javnost.

Nisam novinar i moguće da ne znam, zato pitam: ako je Cvijanović u pravu i ako novinar ima pravo na interpretaciju, kolika se količina «interpretacije» toleriše i kolika je sloboda interpretativnog odstupanja novinarskog izveštaja o događaju u odnosu na ono što se zaista desilo?

Sudeći po nekim tekstovima, u