Ne znam kako vi ali ja primecujem jednu zgodnu stvarcicu u vezi sa nasim drzavnim institucijama. Mozda ce vam se isprva ciniti cudno ali jeste li primetili kako kod nas ogromna vecina institucija koje nominalno vaze za "servise gradjana", ma sta to na ovu SEKU znacilo, ima projektovano, primera radi 5 saltera, od kojih uvek rade samo dva. Od opstine, poste, PIO Fonda i sl. vecno nailazite na predivnu shalter salu sa prehiljadu saltera od kojih rade - dva.

Nista strasno, recicete, i stati u red koji izgleda kao da se dele mukte Iphones.

Starosedeoci Vašingtona, koji su dočekali i ispratili brojne administracije, kažu da nikada nisu videli ništa slično. Uzbudjenje koje prati inauguraciju Baraka Obame je sveprožimajuće, i zarazno, toliko da ni  temperatura od minus 10 stepeni i ledeni vetar ne uspevaju da ga ohlade. Amerikanci žele da kažu svojoj deci i unucima da su prisustvovali istoriji.

Karte za inauguraciju su ovih dana najveća dragocenost. Od kada je Senat doneo zakon kojim se zabranjuje prodaja ulaznica za inauguraciju

19. januar 1995. godine

6 sati ujutro

 

- Šile, ti si?

- Da, ko je to?

- Ubili su mog Srđana.

 

 

Na B92 VIP blogu će biti brisani kako blogovi, tako i komentari u kojima budu ispisani pogrdni vicevi na račun pripadnika bilo koje nacije.

Ima raznih vrsta profitera,ratnih,lekarskih,deviznih, malih, jajarskih, velikih, sposobnih, nesposobnih, uspesnih, neuspesnih. Ratne profitere smo dobili devedesetih godina, pa tranzicione profitere dobili smo dvehiljaditih godina, a ovi ostali su se svercovali uz njih. Nisu mi simpaticni ni jedni, ni drugi, ni treci  ali najvise mrzim posmrtne profitere. Oni postoje u svim drustvima i u svim vremenima. I pre i posle Hrista. To su oni koji kad neko umre, preko noci postanu najbolji prijatelji umrlog i pocnu da se time hvale. Pokusavaju da ubede javnost i prijatelje da su bas oni bili NJEGOV

Brian Stoneman je bio moj prijatelj i vrhunski ptičar. Odrastao u londonskom East Endu, govorio je teško razumljivim kokni akcentom. Školu je napustio sa 16 i zaposlio se u fabrici, koja će mu kasnije doći glave. Kada se sa oko 50 godina penzionisao, lekari su mu zbog azbesta u plućima davali svega dve godine života. Ipak, Brian se preselio u Tursku, gde je kupio nedovršenu

Шта би прво помислили да вас неко пита ко је највећа звезда у Србији? Да ли бисте ту ласкаву титулу "доделили" некој певачици, певачу, спортисти или неком другом. Некада је прва звезда Србије била Цеца. Сада све више пада у заборав. Чола је вечан, али нема га често у медијима, због начина живота који је одабрао и због чега га још више

 

Jucer je Republika Panama postala 54zemlja clanica UN koja je priznala nezavisnost Kosova.  U,  kako se navodi prijateljskom I dugom razgovoru minister inostranih poslova ove juznoamericke drzave obavjestio je kosovskog predsjednika o zvanicnoj odluci svoje drzave da prizna  suverenitet I samim tim I nezavisnost Kosova. Za mnoge ova vijest  nije nikakvo cudo sem mozda za one  koji  I dalje masu ispraznim frazama  o medjunarodnom pravu koje ce Srbiji valda vratiti nazad Kosmet.  Da se razumijemo ne spocitavam ja pravo srpskoj drzavi da se bori za  to isto Kosovo no ova borba

The paradox of identity politics, in short, is that one needs an identity in order to feel free to get rid of it. (Terry Eagleton: The Idea of Culture, Oxford: Blackwell Publishers, 2000, str. 66)

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

Kada mi je prilikom upoznavanja u zvaničnoj prilici, jedna ugledna gospođa rekla:

- Čula sam za Vas. Vi ste blizak prijatelj s mojim unukom i on često i jako lepo priča o Vama.

skroz me zbunila. Nije baš devojčica, ali ne može da bude baba nekom mom drugu, nema šanse. Blenem. Gospođa se smeška - vidi da nemam pojma o kome govori.

- Moj unuk Filip? Vaš prijatelj?

Panično listam bazu podataka u glavi ... processing ... processing ... processing ... I napokon povežem. Gospođin unuk je moj komšija s kojim sam baš dobar! Jedino što se retko viđamo,

Blato, pa šta? Po staroj japanskoj priči postanja, u početku je Svet i bio samo blatnjava kaljuga. Vrhovni nebeski komandant Kamui ga je stvorio kao okrugli okean, postavivši ga na velike pastrmku...tako nešto...Kada riba u sebe uvuče vodu, nastaje oseka, a kada je izbaci iz sebe, nastaje plima, a kada se pomeri, nastaju zemljotresi...Jednoga dana, Kamui vidi svet ispod sebe, ono silno blato, te pošalje svoju pticu, vodenu plisku, da učini nešto ...Sirota ptica nije znala odakle da krene...Sve okolo blato i voda...I onda je počela da gazi blato, da leprša krilima I udara repom, načinivši prvobitna ostrvca suve zemlje..

 

Мислим да је дошло време да мењам место боравка. Нису разлози економске природе, већ једноставно што свакога знам. Добро то дође некада, када хоћу да ми саобраћајна дозвола буде готова за сат времена, што не морам да вежем појас или кад могу да одем у кафану, а новчаник је остао кући.

Оно што ми свакога дана све више смета

   Lov na bisere u Potpalublju se nastavlja. 
Ovog blogera znamo jako dugo. 
Moje skromno mišljenje da mu je odavno došlo vreme da pakuje kofere i sprema selidbu u neku udobniju kabinu potvrđuje i ovaj tekst, a da li je to zaista tako - procenite.
Imam izuzetnu čast I zadovoljstvo da Vam predstavim jednog od mojih omiljenih komentatora, ali i kritičara – Vladimira Petrovića

 «Propovednik treba da bude lep. Kad čovek gleda u njegovo lice, bolje oseća pobožnost propovedi. Ako je ružan, izgleda vam kao da greši». Japanska književnica Sei Šonagon (Sei Shônagon, 966-1017)
 «Lep si, a lepi treba da dobiju sve što požele» (Japanska izreka)

Pelinkovac sam počeo da pijem u Vojsci. Mislim: u JeNeA. Posle iscrpljujuće obuke na kojoj sam čak zadobio naprsnuće trtične kosti, što je rezultovalo nepravilnim sedenjem pa samim tim i posebnim problemima vezanim za digestivni trakt (kako lep način da izbegnem da kažem kakve posledice imam), i uz tešku hranu koja je padala na želudac kao kamen, čak je i omiljeno pivo počelo da mi predstavlja problem. Još kako je u Strumici (bugarski: vukojebina, primedba autora) uglavnom služeno Skopsko pivo koje je imalo sasvim drugačiji ukus od tadašnjeg favorita BiPa (nasuprot Prilepskom koje je sjajno pasovalo, ali ga je teško bilo naći), morao sam da pronadjem neko drugo piće za nikad dovoljno dugačke izlaske iz kasarne (mislim: ko je video vojnika koji pije kiselu vodu ili sok?). Kako mi je stomaklija ostala u nedovoljno lepoj uspomeni iz nekih ranijih poduhvata, izbor koji se sam po sebi nametao bio je pelinkovac. Popijem dva komaTa, smirim stomak, zagrejem se u zimskim danima, i veselo nazad u eSeMBe nabijent.