Nikola Vujčić je u današnjem kulturnom dodatku «Politike» podsetio na probleme koje je imao kada je 1985. objavio pesmu slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna «Zašto sam fašista» u «Književnoj reči».

Nesporazum oko pesme nastao je najviše zbog nerazumevanja autorove ironije kojom je upravo «naglašavao svu svirepost fašizma u želji da to zlo izvrgne ruglu» (Ovo su Šalamunove reči objavljene u štampi iz tog perioda.) A Tine Hribar, koji je ovu pesmu svrstao u svoju zbirku «Savremena slovenačka poezija», kaže da je Šalamunova pesma izrazito

Moji su stavovi iz ovo malo blogova koje sam napisao poprilično jasni, pa zato mislim da mi za ovaj blog nisu potrebne preambule. Dakle, moj je blog još jedan u nizu ovih, da kažem, inspirisanih presudom Haškog tribunala.

Sama suština nepravde je selektivno primenjivanje prava i pravila. Ljudi pravdu doživljavaju relativno: ako važi za sve, onda je u redu da važi i za mene. Čak i za loša pravila.

    Nema druge, raskrčiti u sebi sebe, stalne stanare privoleti  ili  zaobići, ukoliko je moguće, prijavljene podstanare umiriti, rasterati bespravno useljene, ne plaćaju ništa, zamandaliti vrata ( prozore zakovati daskama) pred onima što su u čekanju razapeli šatore na obalama kapilara i unutrašnjim obroncima lobanje nadajući se brzom ulasku ne hajeći  za uništene travnjake, zatrovane izvore, zagađen vazduh... izbledele misli, zaludne emocije,  izgubljena nadanja... Nema druge, krenuti prvo protiv sebe, zaokrenuti u sebe.

   I, šta sam očekivao, čemu se nadala, rasporen listom suvog kukuruza?!

U srpsko-turski rat umešale su se sve tadašnje velesile: Rusija, Austrija, Turska, Francuska, Velika Britanija, ali su se vesti o zverstvima koje je turska vojska činila nad Srbima dugo zataškavale.

Do Francuske su preko dopisnika i diplomatskih depeša počeli da stižu najcrnji glasovi o najezdi Turaka na srpsko tle. Jedan strašan izveštaj iz Aleksinca pukovnika K. S. Protića vojnom ministru Tihomiru Nikoliću od 11. avgusta prenet je i u evropsku štampu. Vapaj srpskog ministra nije ostao bez odjeka.

Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo. Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo. - Borislav Pekic   DT je bivsi ozloglasnii gangster, vodja bande iz Longsight-a. Uvek je bio agresivan. Ubica. Pre 20 godina je od droge dobio psihozu, a zatim i dijabetes, kao bilo ko drugi. Od tada je pacijent jednog psihijatra koji je zakljucio da se ne radi o psihozi po prestanku prve drogom uzrokovane epizode, nego o patoloskoj licnosti. Patoloska licnost se ne leci.

Gledam traj raspomamljeni svet na ulicama... Umesto da ćute ili da kažu - hvala Hagu što je svojim današnjim grehom pokušao da pokrije našu sramotu, oni u delirijumu slave smrt, paljevine, progonstva, uništenu budućnost hiljada i hiljada... Čak i ne moraju da se pobune protiv grehova svojih generala, to od njih niko ne traži (sem Boga), ali barem neka ne slave zločince.

gotovina i markač nisu ništa uradili... stotine ljudi je samo umrlo, stotine hiljada njih je samo otišlo da ispuni hrvatski tisućletnji san o etničkoj čistoti...

 

 

  Značenje reči tolerancija je isto u svim jezicima i svim narodima.

Znamo li šta je tolerancija? Znaju li naša deca? Učimo li ih na vreme i tačno šta znači prihvatanje  osoba koje nisu iste vere, ne misle na isti način, imaju drugačiji politički stav ili se po bilo kom osnovu razlikuju? Učimo li generacije stasale posle nas nenasilnoj komunikaciji, uzdržanosti, prepoznavanju i izbegavanju konflikta i osuđivanju nasilnih oblika ponašanja ili

Ma koliko se političari trudili da dokažu da se njihove međusobne igre tiču svih ljudi, one ne čine ništa osim zabave. Koja je sve manje zabavna. Većina igara odigrava se u uskom krugu i sve je više onih koji ne samo da ne žele da učestvuju, već ne žele ni da posmatraju taj igrokaz. Reče onaj Kinez da je svejedno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe. Ako se 'vladajuća klasa' međusobno obračunava u 'igrama moći' (ko je koga stigao u kukuruzu) to jednostavno 'ne lovi miševe' i ne donosi boljitak. Predstava, koja je sve dosadnija.

-Срећан Божић тата!

-Колико пута да ти причам, једва чујно је рекао отац...каже се Христос се роди.Ваистину сине, ваистину се роди.

-Никад ниси хтео да слушаш шта ти говорим, наставио је испрекидано правећи паузе између речи.Ниједан савет, ниједну сугестију ниси уважавао...

.

Krtica u našim redovima...
Konačno sam pronašao krticu u našim redovima...Posle nekoliko dana neovlašćenog praćenja,prisluškivanja i osluškivanja...( eto dokaza da i ja imam neke svoje ‘' bubice ‘' )...uspeo sam da joj udjem u trag.Suviše dugo je ona nekim svojim tajnim kanalima uspevala da potkopava ( kako moju zemlju,tako i baštu, a i šire...verovatno i dublje), i podeli ovo naše društvo ( ja,komšija i žena )...da li je uopšte ima ili nema.Izgleda da ju je kriza u zemlji ( bar što se hrane tiče ) naterala da pokaže svoje pravo lice.

Arhitekta tegli na leđima svoju arhitekturu i zajedno sa njom odvajkada prolazi, stisnut, nekad lakše a pokatkad uz ogromne napore  i neke gubitke, između ona dva grebena na moru gde obitavaju dva opaka bića o čijem postojanju se saznalo po uvidu u grčku mitologiju. Metafora o neminovnosti izbiranja jednog od ponuđenih zala, sa levog ili desnog grebena, otisnula se širom planete, postala globalna poruka i bez obzira gde se arhitektura stvarala arhitekta se upinjao da prođe ka pučini i tamo iznese svoju viziju što manje okrnjenu i zaplovi ka nekom boljem svetu, naivno verujući da takav svet postoji. Ipak da nije bilo te nade ni ovo što je do sadanjih dana od arhitekture stvoreno ne bi se dogodilo. Arhitekta, kad mu je posle cenjkanja i ispunjenja zadatih uslova bilo dozvoljeno da promine grebene, svojim pregnućem je bogatio kulturni model i doprinosio liku i formi okvira, da se ne kaže scenografiji  u kojoj se istorija događala.