U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.  

Idem tako ja, hodam, gledam sebi pred noge, kad gle, dinar, sjaji se tek iskovan! Sagnem se, uzmem ga, pomislim sreća! Ko zna kad i gde sam to čuo i od koga ali se držim toga. Nekada, kad je bilo love do krova, prebacivao sam ga preko levog ramena ne osvrćući se, kao, doneće mi još više sreće. Sada ga turim u džep i nastavim da hodam. Nisam prešao ni deset koraka a ono ispred mene stotka! Osvrnem se, možda je nekome ispala, da vratim. Ništa! Oko mene ni mačeta. Podignem stotku i stavim je u novčanik, valja se. Nastavim ka Savi ali glavu ne podižem.

Ah! Ok, it's the Easter season after all. Easter being all about resurrection, I was not overly surprised to see him (Him?) walking by the window of the café where I had established myself on this Tuesday morning. In fact he was not walking at all. It was a portrait.

A možda je bavljenje jednim ordinarnim, psihički poremećenim slučajem poput Šešelja ustvari naša zaslužena kazna. Račun koji konačno moramo da platimo za to što smo se toliko dugo poigravali smislom da smo na kraju sve obesmislili. Što u ovoj zemlji više ne postoji APSOLUTNO ništa što nije nagriženo besmislom koji kulja i zatrpava nas odasvud.

To što se bavimo jednim ordinarnim ludakom, račun je za to što smo do temelja razorili zemlju u kojoj živimo. Što smo pucali na Sarajevo. Što smo oprostili ono što se u pristojnim društvima - ili makar društvima koja pretenduju na to da ih drugi smatraju pristojnim - nigde ne (o)prašta. Što smo od zemlje u kojoj smo živeli (Jugoslavije, Srbije, koje god) napravili razvalinu koja se svakodnevno sve više samourušava. Možda je, naposletku, normalno i logično da nakon što smo urušili sve ostalo na kraju i sami počnemo da se urušavamo u besmisao koji smo sebi stvorili. Što smo dozvolili da se u paramparčad razbije sistem vrednosti. Što moralni, pošteni i savesni ljudi ovde služe jedino za sprdnju. 

"Мислим да сам у сваком одговору био учтив и пристојан, али довољно оштар да одговорим на таблоидизацију, најбруталнију могућу, једног тужног и тешког догађаја."

Таблоидизација је свеприсутна, то се тешко да оспорити али оно што је уочљиво а што се спином замагљује јесте да је таблоидизација изворно присутна у сфери спасавања. 

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

Bio je u Biblioteca Nazionale Marciana, kao što joj je napisao u mejlu. Biblioteku nije bilo teško naći, oboje smo dobro poznavali Veneciju. Znao sam da je zgrada Biblioteke Marciane, delo Jacopa Sansovina, koji nije stigao da je vidi završenu ali je njegov naslednik Vincenzzo Scamozzi preuzeo izgradnju dodatnih pet odeljaka, u skladu sa Sansovinovim duhom, time je zgrada dospela do obale kanala i postala komšinica Sansovinove kovnice

(u podnaslovu "Čekajući Krkara")

Gost autor: a_jovicic

Prošlo je već više od 24 časa od davanja saglasnosti javnog tužioca da se skine oznaka poverljivosti sa izveštaja o padu helikoptera i objavljivanja njihovih delova na sajtu Ministarstva odbrane ... a pošto još nema ni jednog teksta na ovom blogu koji se bavi pomenutom problematikom odlučih da napišem koju reč.

EDIT: 2015-04-09 03:38Z ... Mesto rušenja je bilo samo 300 metara udaljeno od poslednje zabeležene radarske pozicije! Zašto je potraga trajala skoro 4 sata?!

Da li živimo u najboljem, najgorem ili jedino mogućem svetu nije pitanje koje previše muči većinu nas. Razmislimo li, najverovatnije bi kao odgovor predali beli listić. Get me out of here, zapomaže svaka iole razumna ćelija u našem telu, izmrcvarena mnogobrojnim sranjima koje je okružuju.

Pre neki dan, žurim na ručak. Izlazim iz jedne od onih samoposluga koje imaju pokretne stepenice, a ispod njih me čeka grupica ljudi naoružanih hemijskim olovkama. Da potpišem

Ne verujem u zavere, u mitomanske orkestrirane kampanje i tajanstvene centre moći. Iskustvo me uči da se mnoge pojave za koje se stručnjaci ubijaju da dokažu povezanost dešavaju spontano i proizvod su haotičnog kretanja ljudi i ideja.

Dakle, ne boli mene natpolovična većina koju ima SNS. Ne boli me to što imaju svu vlast i što će izgleda vladati još godinama ...

Ne boli me toliko to što je Aleksandar Vučić kao premijer danas svalio svu krivicu za pad helikoptera na one koji se od tih optužbi ne mogu braniti. Jer su okrivljeni u tom padu poginuli ...

Ne boli me to što Tomislav Nikolić danas - na dan studenata - drži govor studentima, govoreći o tome kako zna da im je teško, jer je valjda i on bio student nekada ...

                 Gost autor: horhe akimov