Naivni pokušaj meditativne redukcije drugog čoveka, ili sebe, do srži ... 

"Won't somebody tell me, answer if you can!
Want somebody tell me, what is the soul of a man
I'm going to ask the question, answer if you can
If anybody here can tell me, what is the soul of a man?"

Sigurno je da ima važnijih stvari. Samo ja više ne mogu. Svakog dana na svakom veb portalu koji otvorim bar u tri naslova dreždi Vučić, a ostalih 5 na naslovnoj su pucnjave, taoci, saobraćajke i pevaljke. Tibet, Egipat, par desetina mrtvih. Avganistan, Irak, Nigeriju, Siriju ili Somaliju, par destina na dnevnoj bazi, ma ko to još broji i čita. Osim ako nije  fotoreporter naše gore list pa da nam iz prve ruke prepriča kako je skakao od jednog do drugog mrtvaca, kadrirao ranjenike i gledaoda bude dobro osvetljenje dečice koja protrčavaju. Aman, bre, fuj.

Bez imalo poštovanja prema mukama naših ministara da nas spasu iz ove bede u koju su nas gurnuli, meni pažnju u vestima privukoše neke sasvim druge stvari. Šta ću kad sam jedan nedisciplinovan građanin bez imalo empatije za njihove stomačne i ine tregobe.

Ova pesma u originalu glasi ovako:

We Die And See Beauty Reign

We die and see

Beauty reign

We die and see

Beauty reign

And on and on

The final trace

Shall know its place

And slow erase

Prošlo 31 godina od 9. marta, 21 od 5.oktobra, 18 godina od ubistva Zorana Đinđića, a novinari uglavnom i dalje o tome pišu anegdotski i hronološki prepričavaju gde su i sa kim su u tom trenutku bili, šta su tada radili i slične prazne priče. I tu se manje-više završava doprinos obeležavanju ovih važnih istorijskih događaja u modernoj Srbiji.
Niko da uzme izjavu od nekog akademskog autoriteta koji bi dao stručne i naučne odgovore na teška pitanje koja nas uvek tokom tih godišnjica zanimaju; šta nam se dešavalo, zašto se dešavalo, koji su bili koreni toga, i što

Evo sta kaze nestali Novinar Stefan Cvetković predstavnik grupe patoloskih lazova grupe albanskih i srpskih nezavisnih novinara.

Sramota. Sram ga bilo. Verovatno je sam iscenirao svoj nestanak.

Uostalom koga jos boli qurac za ovakve luzere ... jel tako braco Srbi? 

Takav je bio i onaj Oliver Ivanovic. Jel ga se secate?

I nemoj ovo slucajno da pogledate! Budite iznad situacije.

Beleska van margine:

Oduvek sam voleo majstorske radnje. Naročito automehaničarske. Kao mali sam znao jednom u dve nedelje (koliko su mi obaveze i roditelji dozvoljavali) ceo dan da provedem kod kuma među automobilima i alatom. Fasciniralo me je to okruženje u kome je postojao poseban red kataklingera, cicubicni, bumpufni, zicni, glajzni i bumštrucni. Ni do dana današnjeg ga nisam upoznao kako treba. Kada gledam iz ove perspektive dve stvari mi se izdvajaju iz celokupne slike:

- Jednostavnost. Za sve je bilo rešenja. Naročito mi se dopadalo to što dva dela spojena daju treći koji se dalje uklapao

Jovan Cvijić

Izgleda da ipak nije bio dovoljno temeljan u svojim istraživanjima.

Naime, poznati međunarodni eksperti za ovu oblast Jean Claude Darcheville i DaMarcus Beasley su, na poslednjoj utakmici Zete i Glazgovskih Rejndžersa, pouzdano utvrdili da u Crnoj Gori majmuna - ima. Iako dobro kamuflirane među navijačima Zete, iste su odali karakteristični zvukovi i pokreti, koji nisu promakli kako ekspertima, tako ni novinarima. Eksperti su utvrdili da se radi o relativno poznatoj vrsti tkz. stadionskih majmuna (lat. pan troglodytes stadionicus), koja je, iz raznih razloga, postala relativno retka i ugrožena vrsta u drugoj polovini dvadesetog veka.

Više detalja o ovom neobičnom otkriću možete naći ovde.

Teme o kojima uglavnom pišem, i fikciju i stvarnost, jesu odnos moći i bespomoćnosti i njihov beskrajni, ponavljajući konflikt. John Berger, taj sjajni pisac, jednom je napisao: "Nikada više niti jedna priča neće biti ispričana kao da je jedina." Nikad više ne može postojati samo jedna priča. Postoje samo različita motrišta. Tako da kad ja pričam priču, ne pričam je kao ideolog koji jednu apsolutističku ideologiju ušančuje naspram druge, nego kao pripovjedač koji želi s drugim podijeliti svoje viđenje. Mada može izgledati drugačije,  ja doista ne pišem o nacijama i povijestima; pišem o moći. O paranoji i okrutnosti moći. O fizici moći. Uvjerena sam da nakupljanje ogromne, neograničene moći jedne države ili zemlje, korporacije ili institucije - ili čak pojedinca, supružnika, prijatelja, najbližeg rođaka - bez obzira na ideologiju, rezultira ekscesima kao što su ovi na koje ću se ovdje osvrnuti.

Arundati Roj, u govoru "Come September" (prevod Venita Popović, integralni tekst prevoda raspoloživ ovde).

Inspektor Marković je pogledao na sat i pomislio da možda ima šanse da stigne kući na vreme ako telefon ne zazvoni do kraja radnog vremena. I baš tada je zazvonio, ne sluzbeni nego njegov privatni mobilni. Zabrinuo se kad je video da ga zove majka a ona ga nikad nije zvala dok je na poslu. Javio se  i dok su se kolege utišavale mogao je da čuje da njegova majka javlja da je neko umro.

"Ko je umro" - svi su se utišali dok on nije dao znak da se opuste....."mama, normalno je da umre stara osoba....ne, ne bagatelišem .....koga će da spali? Aaaa, misliš kremira? Pa to je normalno,

Mnogo sam se razočarala večeras u 22h. Namestila se ko prava pred laptop, slušalice na uši, Realplayer radi ko podmazan... Jedino što dokumentacije o 20 god. B92 - nema na streamu!

Ljudi, pa da li ste normalni, pa ja obožavam dokumentarce! Pa još ovakav jedan da propustim?! I baš takva stvar da ne bude dostupna svima nama rasutima po belom svetu koji na taj b92 "klikćemo" svakodnevno x puta? :(

Hajde neka neko ko zna šta je tehnički izvodljivo, ili zna šta je planirano, kaže da li postoji mogućnost da i mi, strani plaćenici i domaći izdajnici :), pogledamo taj film. Pa nije baš da nas je šaka jada.

A oni koji su videli - kakve su impresije?

Uzgred, imala bih ja zamerki na rad B92, ali danas od prvog do poslednjeg slova potpisujem komentar tajanstvene urednice napisan ovde.

Dok se u Novom Sadu polako odbrojavaju dani do famoznog 7.oktobra možda je upravo sad trenutak da pokušamo da odgovorimo na pitanje otkud ponovo to ključanje paklenog kazana. Otkud to da mračnjaci (bilo ljudi bilo pojave, svejedno), koji bi po svemu već morali da budu u mišjim rupama, ponovo dižu glave, držeći nam pridike o: moralu, poštenju, patriotizmu, i tako to...

Takođe, nameće se pitanje i naše sopstvene odgovornosti za navedeno. Ne mislim, naravno, na nas ovde na blogu, već na narod koji, u svojoj izgubljenosti i sluđenosti više, čini se, nema volje ni energije da još jednom vlastitu sudbinu preuzme u sopstvene ruke. Istorijsko iskustvo, naravno, pokazuje da ovakvo ponašanje – bilo naroda bilo pojedinaca – nikada ne biva bez posledica.

Krivica i odgovornost za radikalizaciju stanja u zemlji, koja uvek odgovara smutljivcima i ekstremistima svih vrsta, svakako snosi klika na vlasti. I tu nema priče.

VOŽDOVAC PAO ─ ILI: DEMOKRATIJA KOJA NIJE ZASNOVANA NA SISTEMU VREDNOSTI JESTE SAMO OBMANA I PRIVID…

Dakle prođe i taj Voždovac. Suočeni s rezultatima izbora oni koji su nas mesecima maltretirali jednim lokalnim izborima uglavnom su se ućutali ─ kao da čitav naš život, evropska budućnost, opstanak vlade, države i partije, etc…, do pre samo nedelju-dve nisu zavisili upravo od Voždovca. Poput deteta što pred nailaskom problema koji ne zna da reši jednostavno zažmuri ─ samoproglašena demokatska elita ove zemlje po ko zna koji put pokušava da, izbegavanjem suočenja sa realnošću, problem prolongira ─ sve do trenutka kada preventivno delovanje više neće biti moguće. E sad, da su na Voždovcu poraženi samo DS, LDP i G17+ stvar bi bila prilično jednostavna, to jest mogla bi da se tumači kao unutarpartijski problem ovih stranaka ─ međutim, posledično gledano, stvar je mnogo ozbiljnija i suštinski se tiče budućnosti prilično izblamirane demokratske ideje u ovoj zemlji. Ideje koja trenutno stanuje u onom osećanju kolektivne poniženosti i frustriranosti koje je većinu građana koji su na svim prethodnim izborima glasali protiv SRS-a ovaj put ─ najpre u Zemunu a potom i na Voždovcu ─ nateralo da na dan izbora ostanu kod kuće.

Zato bi se ─ umesto patetike i “izražavanja žaljenja” što građani nisu shvatili značaj izbora ─ pomenuta gospoda konačno morala pozabaviti vlastitim greškama i nečinjenjima kao direktnim uzrocima navedenog. U suprotnom ─ osećanje kolektivne frustriranosti i izneverenih ideala demokratske (druge, treće, kojegod) Srbije, sad već sasvim kratkoročno gledano, rezultiraće izvesnim otvaranjem puta u totalitarizam i(li) populizam, svejedno. Taj put u Srbiji kakva danas jeste prilično je izvestan. Kolateralni korisnici opšteg posrnuća stranaka koje čine aktuelnu vladu i njihovih kohabitanata, svakako će biti razni Nikolići, Vučići, Ilići, Koštunice i ostali Šormazi ─ međutim, pošto od njih ništa ne očekujemo i pošto u njih ništa nismo ulagali oni, prirodno, uopšte ne treba da nas zanimaju. Kao pristojni ljudi ─ njima ćemo na kraju, pre ili kasnije, nevoljno čestitati. Oni kojima treba da ispostavimo račune na drugoj su strani.

Sirotinjske sreće su bile bele i crne. Prve su stizale u ovo, junsko doba, a crne odmah posle Petrovdana, kada dani prikuvaju od letnjih sparina. I jednima i drugima, bez obzira na kolorit, radovala su se deca i kokoške. Babe, majke, strine i ostale pripadnice ženskog korpusa su se užasavale vremena kad te sreće zru, predosećajući da ih čeka povećana potrošnja vode i vremena u cilju pranja dece od nje. Ako je uteha, bar kokoške nisu morale da se peru.