емоција је увек погрешан покретач у преговорима јер спречава да се у потпуности разуме позиција супротне стране. а ако се нешто жели променити, као што се преговорима жели променити оно што друга страна прихвата, онда је неопходно знати садашње стање. то је уопштени коментар на тренутну ситуацију у преговорима око грчког дуга (отплате, отписа,пролонгирања) а који у себи на неки начин укључује и судбину пројекта европске уније, европске монетарне уније, европске идеје... већина навијача је заслепљена димом бакљи и уопште не види супротну трибину нити је свесна да и друга трибина има неки (бар себи) легитиман приступ.

Kao da je konac juna doneo i biti ili ne biti višegodišnje grčke agonije. Iscrpljujući pregovori sa međunarodnim poveriocima došli su do momenta u kome su grčki premijer i vlada primorani da donesu odluku: pristati na uslove "partnera" u daljem sečenju prihoda stanovništva, nov talas nezaposlenosti i siromašenje ili odbiti ultimatum po potencijalno veoma visokoj ceni koja podrazumeva izlazak iz evro zone i čak iz EU.

Njegova odluka glasi NE, ali čekajte da još jednom pitamo građane!

Demagogija? Populizam? Ne bih rekao. 

naš omiljeni vitasok je mean green. ali pre nego vam dam recept,
da vam kažem koju o ceđenju sokova općenito.

We needed movers. We called a few. We agreed a deal with one. He came, he forgot the deal, and he began threatening to "beat" us when we insisted. He said that he had beaten his mother that very morning. He held the thing we had to move hostage. He added, just for information, that he was a "woman-hater."

Opet o Hrastu na autoputu ka Preljini. Pre dve godine beše ideja da se Hrast poseče e da bi autoput mogao po projektu da se izvede i izgradi, onda se digla buka građanska, protesti su bili uzeli maha oko toga, razumni su govorili da tako što nije u redu a oni iz vlasti uz podršku nekih iz struke šumarske i slične su imali drugačije mišljenje. Tada je jedan Ministar predlagao da se Hrast presadi i tako da se reši problem, misija je bila nemoguća i neizvodljiva, a onda se čutalo sve do sada. Ovih dana, opet aktuelno, Hrast opet ometa izgradnju autoputa jer od onda ništa nije urađeno da se neko razumno rešenje nađe pa je progovorila Ministarka nadležna i za hrastove i za autoputeve, nadležna i kompetentna, naravno.

Gost autor: gavrilo1

100 godina od albanske golgote

Na tekst "Nema više ni levice ni desnice" objavljen u "Politici" i na blogu, u kome tvrdim da levica i desnica više ne postoje kao bitni i određujući politički pojmovi, namesto kojih imamo neka druga razlikovanja koja su bitnija, stiglo je dosta reakcija, različitih ideoloških predznaka, po novinama, blogovima i društvenim mrežama. Reagovala je žustro i radikalna levica.

Nije me dugo bilo, imala sam težak period, desilo mi se nešto za šta sam mlada. Napuniću 48 u novembru, i mlada sam da izgubim muža. I niko nije dovoljno mlad i dovoljno išta da gleda nekog svog kako ga razara bolest. To je jedan ponor u koji upadaš, a svi znamo koliko dubok i mračan on ume da bude. Ali, ne želim o ponoru da pričam. Mislim da je ono što nas najviše karakteriše kao osobe, naša sposobnost da iz takvih ponora isplivamo.

Piše: Rodoljub Šabić

Elektronska komunikacija građana sa organima vlasti biće jedna od tema javne rasprave koja se upravo vodi o Nacrtu zakona o opštem upravnom postupku (ZUP). To je svakako dobro, opravdano realnim kontekstom u kom živimo. Međutim, mnogo je manje dobro što će to po mnogo čemu sudeći biti prilika da po ko zna koji put ponovimo argumente koji su se i u prethodnim javnim raspravama čuli ali pokazali nedovoljno jakim "u sukobu" sa rigidnošću prema novim rešenjima i s nerazumevanjem pomenutog realnog konteksta.

Dakle, kako stvari u vezi sa elektronskom

Pojavio sam se kod Zorana Kesića u "24 minuta".  Istaknut sam kao negativan primer. Povod je jedan moj tvit. On glasi: "Deca moraju biti zaštićena od svakog nasilja. Nemaština je oblik nasilja nad decom."

Ovo sam napisao u okviru diskusije povodom štrajka glađu jednog roditelja kome su oduzeta deca jer nije imao sredstava za njihovo izdržavanje. Neko od mojih Tviter sagovornika, bio je bezrezervno na strani tog roditelja, rekavši: "Svi smo mi Đorđe!", pa sam mu replicirao da nismo.

Stiglo je leto i osim sezone letovanja tu je i ta nama dobro poznata sezona raznih jubileja i obljetnica.

Ej, prošlo je dvadeset godina od završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini! Nije malo! Da  ovo transponujemo u kontekst Drugog svetskog rata, ovo je već 1965. Bitlsi, Stonsi i Bejbi bumeri već uveliko haraju svetom a Rusi i Ameri su u svemiru ...

Ipak, na ex-Yu prostoru se ona simpatična ratna uzrečica "Neki ćemo da preživimo a neki ćete i da poginete."  posle rata promenila u "Neki ćemo da slavimo a neki ćete i da tugujete." Dakle, ima ko će da slavi a ima ko će da tuguje, svako na svojim toponimima i svako više-manje u krugi svoje porodice (iliti naroda).

Ono što bi sada u Srbiji zaista moglo da bude konstatovano je sledeće: