Za sve nas koji smo znali da kritikujemo Grand parade, razne Talk Show emisije tipa "Draga moja, sta si danas kuvala?" i mnogobrojne licencne programe u kojima smo gledali anonimuse zeljne slave i novca, jedna velika televizija pruzice nam iskustvo istinskog prosvetljenja.

Emisija koja ce mnoge od nas nagnati da u dnevnu sobu okacimo poster Sase Popovica (u prirodnoj velicini, naravno), a na fejsbuku se uclanimo u fan grupe vecine reality programa, zove se Trenutak Istine. Imao sam tu nesrecu da deo emisije pogledam na jednoj hrvatskoj televiziji. Nakon tih nekoliko minuta pozeleo

Drage kengurice, kenguri, blogerke i blogeri,

Evo ima par meseci kako čapras-blogo-divanimo o porodilištima, razmenjujemo informacije o problemima, smišljamo moguća rešenja, padaju ideje, predlozi, sugestije... i dok smo tako bili zabavljeni poslom, nećete verovati, osvojismo nagradu!

Kontaktirali su me iz Marketinške agencije LUNA/TBWA i obavestili da je Građanska

Iliti praznik žrtvovanja ove godine pada na ponedeljak 8. decembra, zapravo preciznije praznik počinje prethodnog dana po zalasku sunca, dakle sedmog decembra (znači počeo je). Kako je ove godine zgodno pao na ponedeljak doći će mnogima kao omanji godišnji odmor, pošto se praznuje četiri dana ne verujem da će iko živi raditi u petak i eto slobodne nedelje.

Foto: Mira Zdjelar

O'Keefe Lane is located near the intersection of Yonge Street and Dundas Street in downtown Toronto.  The laneway itself was notorious for the buying, selling and use of narcotics.  Street level drug activity was commonplace in the lane.  Dealers and users lurked in doorways.  Often times they were dressed in a shabby way.  Literally hundreds of arrests for drug offences have been made in the area by the Toronto Police Service over the years. (R.v.P., Ontario Superior Court of Justice, Trafford, J. 2001, http://www.torontocriminallawyer.ca/rvp.htm)

Nekoliko godina posle mature (dve, deset ili četrdeset, svejedno) gledate fotografiju razreda u koji ste išli. Na fotografiji ćete gotovo obavezno primetiti jedno lice kojeg nikako ne možete da se setite. Znate da je to lice išlo s vama u razred, ali ne sećate se ni imena, ni osobe, ničega. Imena drugih školskih drugarica i drugova dolaze vam u sećanje lagano, prirodno, ali čije je to lice?

Kao što u grupama postoje ljudi koji su toliko neupadljivi da ih svi zaborave i niko ih se ne seća, tako i gradovi imaju svoje mračne kutke pored kojih ljudi prolaze a da u njih ne zavire, koji stoje nepomerljivo i čekaju da ih neko primeti, a to se nikako ne dešava. Međutim, kao što nas uči Walter Benjamin (Passagen-Werk), iz pasaža, prolaza, slepih ulica ponekad se može naučiti više o modernizmu, nama i modernizmu u nama nego od krupnih arhitektonskih projekata, blještavila urbanog spektakla.

Piše: Vladimir Petrovic

гошћа блогами Ms. Ivana K. 

Putevi, staze i okuke koji vode ka pesnicima, preko Atlantika, do Berlina, pa na jug

Bio je pocetak oktobra, a u Torontu temperatura jedva oko 5-og stepena. Zima ce trajati sest meseci i nekim drugim danom to bi bio dovoljan razlog da zaplace neko ko ima previse razloga, ali je izlazak u zimskom kaputu resio problem za to vece. D je opet u gradu. Sledeceg dana se vraca za Berlin. Pricale smo svakog dana za protekle dve nedelje, i nije nam bilo dosta. Nisu nam teme nove, samo neiscrpne.

1916.

‘Suveslač' mi je već nedeljama otsutan i nedostaje mi reka, poslednje jesenje lišće i prve zimske izmaglice, šum vrtoženja vode veslom. Kažu da  those who paddle in their own canoe do not have to wait for their ship to come in. A ja i dalje čekam.

Letos sam bio prezauzet tokom dana, pa smo veslali po mraku, prepuštajući se mantri zaveslaja

Stižu mi ovih dana, svaki dan, brojne poruke sa svih krajeva sveta koje glase „Smrt pederima", „Ubićemo te", „Zaklaćemo te", „Marš iz Srbije", „Srušićemo vam sajt"... Dugo vremena sam razmišljao čime sam zaslužio takve poruke mržnje i najzad mi je došlo iz glave u zadnjicu. To su u stvari moji obožavaoci koji protestuju što odavno nisam napisao nijedan blog. Zato sam odmah seo za kompjuter i krenuo da pišem. Ali, pre nego što počnem, moram da se izvinim cenjenim obožavaocima i obožavateljkama i opravdam svoje postupke, jer se ulenji čovek kada je na državnom budžetu, ništa ne radi, troši pare na krpice i đinđuve, gostuje po televizijama i pravi se pametan. A sada da počnemo.

Dragi moji i draže moje, ja sam danas srećan.

Kao što znate, mi iz Kvirije nismo alavi ljudi. Nama je dosta 265.500 dinara da budemo srećni i zadovoljni. Takvi smo. Skromni i pošteni ljudi. Nismo kao ovi iz suparničke organizacije „Gej17+". Mi se zadovoljavamo malim i sitnim stvarima (osim kad je ono u pitanju), tako da smo definisali šta želimo od života. Na toj listi našle su želje da budemo na naslovnoj strani Kurira i Pressa (ispunjeno), da se pojavimo u Vanity Fairu (ispunjeno), da budemo drugarice sa Jelenom Karleušom (ispunjeno), da budemo drugarice sa Biljanom Srbljanović (ispunjeno), da budemo na državnom budžetu (ispunjeno)... Ostalo je još da budemo jedan od predloga u Utisku nedelje, da gostujemo u Peščaniku i da učestvujemo i pobedimo u VIP Velikom bratu. Posle toga možemo da ukidamo Kviriju. Pre neki dan nam se ispunila jedna od najkrupnijih, želja da nas spomenu za skupštinskom govornicom. Ne možete da shvatite našu sreću kada je Aleksandra Janković, naša drugarica iz Nove Srbije spomenula Kvirija centra i naš Kvirija sajt. I to nije spomenula Kviriju i gotovo. Ne, ona je o nama pričala čitavih 8 minuta. Ceo dan smo ejakulirali od sreće i sada želim da tu sreću podelim sa vama.

Moja malenkost je otvorila tribinu sa kratkim uvodnim predavanjem u istorijatu ekumenskog dijaloga i njegovoj perspektivi. Nakon toga naš poznati sociolog religije prof. dr Zorica Kuburić izložila je neke empirijske podatke koji govore o spremnosti ljudi na ovim prostorima da učestvuju u ovakvoj vrsti dijaloga. Prof. dr Roman Miz, autor nekoliko knjiga o ekumenizmu i autoritet na ovom polju, naglasio je trenutnu krizu koji ovaj dijalog ima u svetu ali i kod nas, izraživši optimizam da će se posle perioda stagnacije ekumenski dijalog nastaviti svojim punim intenzitetom.

Sindikalna organizacija samostalnih sindikata organizuje besplatan i brojno neograničen 
KURS ZA MUŠKARCE
 upis otvoren

Modul 1.:
1. Naučiti živeti bez mame (2 000 sati) 
2. Moja žena nije moja mama (350 sati)
3. Kako shvatiti da je fudbal samo sport (500 sati)

Modul 2.:
1. Ne biti ljubomoran na svoju decu (50 sati) 
2. Ne pričati gluposti kada moja žena ima posetu (500 sati) 
3. Kako prevladati sindrom daljinskog upravljača (550

d_sandic
bojan ljubomir jugovic
maya.sangoma
Healer
marco_de.manccini
myredneckself
njanja_de.manccini
scabies
reanimator
Ninoslav Ranđelović
dragoljub92
Alava
maksa83
ipsi

update:

Domazet  

medjutim92 

dosadnjakovićka 

zeks92 

antioksidant

namegiver  

rastinjak 

jednatanja 

darkonduty 

edi-va 

urbanosaurus2 

dušanj92 

jackie.brown 

aguero 

topcat 

Mislim da svaki glas treba da se čuje i da više tekstova treba da bude dostupno. Apelujem

Masline u svežem stanju nisu jestive zbog gorčine. Postoji (urbana) legenda da su i toksične, koja je samo to – legenda. Da je istina naše dvorište bi bilo puno mrtvih komšijskih kokošaka, koje u sezoni maslina migriraju u naše dvorište ne bi li se gostile onim maslinama koje su nam promakle prilikom skupljanja.

Ponedeljak.
Sedimo u restoranu ja i Njanja. Svece, vino, tiha muzika. Njanja se raznezhila i ja pomislim da treba da kazhem neshto romantichno shto ce zaokruzhiti divno veche. I taman zaustim da kazhem "samnom svakiput dvaput, sdrugima nijednom" setim se da nisam siguran da se ijedna od ovih pet rechi pishe sastavljeno. Sreca pa sam se zaustavio, a umalo da lupim naglas.

Utorak.
Negde pred kraj radnog vremena navrati shef da vidi kako ide. Pita jel' sve u redu, kad sve  koleginice skochishe da se zhale na mene. Kazhu da ih vishe uopshte ne

”Kada umrem, moj grob nalaziće se na mjestu koje će stabla voćaka dva puta u godini zasipati cvijećem”.
Ovako je govorio Omar Hajjam,
jedan od najvećih persijskih učenjaka,
matematičar, astronom, filozof i pesnik,
desetak godina pre svoje smrti.
Bilo je to početkom 12-tog veka, u vreme
višegodišnjih gradjanskih ratova,
kada je Hajjam morao da napusti mesto
upravnika bagdadske opservatorije i da
se sklanja pred

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.